Glas umetnosti protiv bezumlja rata

GLAS UMETNOSTI PROTIV BEZUMLJA RATA

Oduvek se govorilo o ratu - u epskim pesmama, mitovima, manifestima, državnim parolama. Ali ono što se o ratu ne govori, ono što biva potisnuto u senke zaborava ili pretopljeno u uzvišene narative pobede i časti, upravo je ono što umetnost - iskrena, pobunjena umetnost - pokušava da sačuva.

Pre neki dan sam prisustvovao jednom odličnom predavanju iz oblasti umetnosti koje me se duboko dojmilo i podstaklo na još jednu analizu o destruktivnim stvarima koje od pamtiveka prate ljudski rod. Ne samo rat kao vrhunac besmisla, već i sve one nepravde koje prate čoveka kao sociološko biće.

Istoričarka umetnosti, naša sugrađanka, Nela Tonković govorila je o delima koja su nastajala iz potrebe da se kaže NE dehumanizaciji, silovanju stvarnosti, društvenom otuđenju, nepravdi i ratovanju. U tom kontekstu govorila je kroz umetnička dela Franciska Goje, čije tamne vizije i razoreni likovi predočavaju strahote ljudske prirode razgolićene u krvi. Pomenula je Doris Salcedo, čiji radovi ne viču, već tiho svedoče o savremenim traumama, bolu i nevidljivim ožiljcima koje nijedna ideologija ne može opravdati; govorila o Pablu Pikasu, čija je Gernika postala ne samo slika, već zidna rana čovečanstva, osuda smrti nevinih, krik platna protiv tišine moćnika. U njegovim osakaćenim telima ljudi, životinja i očima koje vire iz tame, ocrtava se ono što istorija često prećuti - besmisao razaranja i potpuni slom ljudskosti.

U tim delima nisam video samo umetničku gestu, video sam otpor, ranjivost, ali i mudrost onih koji znaju da čovek, kad ratuje, zapravo ne pobeđuje nikada. Umetnost možda ne menja svet onako kako žele revolucionari, ali ona čuva istinu - onu sa barikada, i onu koja boli skrivena u pogledu deteta bez roditelja i doma.

Zato ovaj tekst nije pamflet, već pokušaj unutrašnjeg razumevanja: šta je to u čoveku što ga vuče u bezumlje rata? Da li postoji trenutak kada prestajemo biti svesna bića i postajemo oruđa sopstvenog samouništenja? I može li umetnost, u tom mraku, još uvek biti jedini otpor koji ne ubija ali ne prestaje da ćuti.


Borivoj Vujić


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Poetski triptih Ljiljane Žegarac Tenjović

Слика
slika: Gustav Klimt VRT MOG DETINJSTVA     Odrastah samotno, u selu ravničarskom, međʼ brezama, bagremovima i jablanovima, međʼ voćkama, žitom i rastinjem bujnim… Nežno milovanje trava, poljupci napupelih cvetova baštenskih, lelujavi pozdravi plamenih bulki sa uzvišice blage iščekivahu me svakog jutra kao dar svagdanji drugara mi milih, kao zorom orošena detinjih snova lepota.     Vila bejah međʼ življem i plodovima zemlje ravničarske –  sa pticama razgovarah jutarnjim i voćkama rascvetanim; u malinjaku, u žalosti kakvoj, bol i teskobu stišavah tajno, a grudu zemlje, tek uzorane, privijah nežno na nedra, kao majka čedo svoje…  Kraljica bejah carstva večno osveštanog čistotom duše dečje, vazda blagorodnom i umilnom. S proleća svakog krunice bagremova, radosne i bele, kao rukom Bogorodičinom posvećene, vaskrsavahu pred detinjim okom predočavajuć’ obnavljanje večno sile života što iz semena malenog raskošno drvo će da rodi. Rumeni cvetovi razigranih bulki,...
Прикажи све

SUBOTICA, KESTENOVI, KIŠ ... "LA PART DE DIEU"

Слика
U prostranstvu sećanja na grad i književnost, povremeno se pojave dela koja ponovo otvaraju vrata prošlosti i podsećaju nas da traganje za korenima umetnosti nikada nije završeno. Moj "prvenac" u bavljenju savremenom književnošću, posvećen je piscu Bošku Krstiću i njegovom delu "Potraga za ulicom divljih kestenova – Subotičke uspomene (na) Danila Kiša". Jesenji prizor — kestena i vetrova koji prizivaju Kišove "Rane jade" — povezan je sa Krstićevim književnim putovanjem u potragu za Kišovom rodnom kućom u Subotici. U toj potrazi prepliću se život i književnost, dokument i snoviđenje, realno i nadrealno, stvarajući prostor u kojem pisac postaje i tragač i predmet sopstvenog istraživanja. Tekst, prvobitno objavljen 2001. godine u časopisu "Književnost", a kasnije uvršten kao predgovor drugom, proširenom izdanju Krstićeve knjige (2007), predstavlja značajan svedočanski i interpretativni zapis o jednoj epizodi koja je u temelju subotičke kulturne i ...
Прикажи све

Svetislav Hadnađev: ,,Luna park“

Слика
LUNA PARK Glava I Na putu do škole – Mrmlj – gunđao je Aleksandar dok je tražio telefon da utihne dosadnu melodiju koja ga je svakog jutra budila pred polazak u školu – joj, tek je ponedeljak, mrzim školu, neću da idem.  – Hajde, ne davi – šaputala je Bela iz susedne sobe – ustaj. – Blago tebi – odvrati Aleksandar – ti ideš tek popodne. Joj što je dosadan, ni brige ni pameti, pomisli Bela, samo su mu robotići i transformersi u glavi.   – Ajde, kreći već jednom. Aleksandar je nevoljno ustao iz kreveta, odvukao se u kupatilo da se umije i opere zubiće, obukao pripremljenu odeću, nabacio torbu na ramena, usput poluglasno komentarišući: "Koji je majmun smislio da vučemo po tri knjige iz svakog predmeta, pa još i svesku, juče sam merio torbu, ima osam kila, a ja jedva dvadeset. Bljak". Aleksandar i Bela su bili naučeni da sami ustaju, dan ranije bi se spremili za školu. Od malena je tako: otac radi noćnu smenu i ne stiže na vreme kući, a majka veoma rano kreće, a kasno stiže. ...
Прикажи све