Glas umetnosti protiv bezumlja rata

Oduvek se govorilo o ratu - u epskim pesmama, mitovima, manifestima, državnim parolama. Ali ono što se o ratu ne govori, ono što biva potisnuto u senke zaborava ili pretopljeno u uzvišene narative pobede i časti, upravo je ono što umetnost - iskrena, pobunjena umetnost - pokušava da sačuva.

Pre neki dan sam prisustvovao jednom odličnom predavanju iz oblasti umetnosti koje me se duboko dojmilo i podstaklo na još jednu analizu o destruktivnim stvarima koje od pamtiveka prate ljudski rod. Ne samo rat kao vrhunac besmisla, već i sve one nepravde koje prate čoveka kao sociološko biće.

Istoričarka umetnosti, naša sugrađanka, Nela Tonković govorila je o delima koja su nastajala iz potrebe da se kaže NE dehumanizaciji, silovanju stvarnosti, društvenom otuđenju, nepravdi i ratovanju. U tom kontekstu govorila je kroz umetnička dela Franciska Goje, čije tamne vizije i razoreni likovi predočavaju strahote ljudske prirode razgolićene u krvi. Pomenula je Doris Salcedo, čiji radovi ne viču, već tiho svedoče o savremenim traumama, bolu i nevidljivim ožiljcima koje nijedna ideologija ne može opravdati; govorila o Pablu Pikasu, čija je Gernika postala ne samo slika, već zidna rana čovečanstva, osuda smrti nevinih, krik platna protiv tišine moćnika. U njegovim osakaćenim telima ljudi, životinja i očima koje vire iz tame, ocrtava se ono što istorija često prećuti — besmisao razaranja i potpuni slom ljudskosti.

U tim delima nisam video samo umetničku gestu — video sam otpor, ranjivost, ali i mudrost onih koji znaju da čovek, kad ratuje, zapravo ne pobeđuje nikada. Umetnost možda ne menja svet onako kako žele revolucionari, ali ona čuva istinu - onu sa barikada, i onu koja boli skrivena u pogledu deteta bez roditelja i doma.

Zato ovaj tekst nije pamflet, već pokušaj unutrašnjeg razumevanja: šta je to u čoveku što ga vuče u bezumlje rata? Da li postoji trenutak kada prestajemo biti svesna bića i postajemo oruđa sopstvenog samouništenja? I može li umetnost, u tom mraku, još uvek biti jedini otpor koji ne ubija ali ne prestaje da ćuti.

Ratovanje je jedno od najtrajnijih i najdublje ukorenjenih fenomena u istoriji čovečanstva. Od najranijih početaka homo sapiensa, kroz vekove i epohe, pa sve do savremenog doba, rat je bio pratilac ljudskih zajednica. Svrha ratovanja se transformisala kroz vreme, ali su se neke ključne niti uporno provlačile i oblikovale društva i pojedince na mnogo nivoa.

Ako se zagrebe ispod površine, ratovanje je, prema nekim teorijama, deo biološkog nasleđa ljudi. Evolutivni pritisci poput borbe za resurse, teritoriju ili opstanak često su gurali zajednice u sukobe. Čak i kada bi došlo do primirja, u podtekstu je uvek lebdela borba za preživljavanje i dominaciju.

Rat je tako još u mitskom dobu pribavio dvostruku ulogu. Mnoge kasnije kulture i civilizacije na rat su gledale kao na plemenitu delatnost koja pokreće vrline, stvaralačke i etičke potencijale ljudskog društva. Nasuprot tome, jačao je negativan pristup prema kome je rat nemoralan i neprihvatljiv kao oličenje samog zla.

Na psihološkom planu, ratovanje može biti manifestacija ljudske potrebe za pripadanjem, stvaranjem zajedničkog identiteta, ili čak traženjem neprijatelja radi ujedinjenja unutar grupe. Sukobi su često korišćeni kao mehanizam homogenizacije zajednice i ojačavanja osećaja pripadnosti. Individue su, paradoksalno, umirivale sopstvene strahove kroz kolektivnu borbu protiv „drugih“.

Materijalni interesi su možda najjasniji razlog ratovanja. Resursi poput vode, zemlje, minerala, nafte, zemnog gasa ili pristupa trgovinskim putevima, često su bili, a i danas su, neposredni uzroci sukoba. U osnovi, rat je često borba za ekonomske privilegije i političku moć – i tu svrha ratovanja postaje legalizovano sredstvo za preraspodelu bogatstva i uticaja.

Ideologija je sledeći moćan pokretač. Ljudi su neretko spremni da ratuju za apstraktne pojmove: „slobodu“, „pravdu“, „dužnost“, „višu istinu“. Religijski sukobi u srednjem veku ili ideološki animoziteti tokom 20. veka pokazuju koliko je borba za ideju snažna motivacija. Ratovi tada postaju ratovi vrednosti, gde pobeda ili poraz imaju duboko egzistencijalno značenje za aktere.

Ratovi su, paradoksalno, često vodili ka ubrzanoj inovaciji i tehnološkom napretku. Iako posledice mogu biti porazne, ratna potreba za naprednijim sredstvima borbe, komunikacije, transporta ili medicine dovodila je čovečanstvo do novih izuma koji su posredno koristili i mirnodopskim društvima. Dakle, rat je bio i katalizator promena, što ume da bude dvosmisleno okruženje moralnih dilema.

Iz filozofske perspektive, postavlja se pitanje: da li je rat neizbežan ili je ishod skupa odluka? Neki autori smatraju da je rat neodvojiv od ljudske naravi zbog naših slabosti i ograničenja, dok drugi uviđaju mogućnost trajnog mira, pod određenim socioekonomskim i političkim uslovima. U svakom slučaju, rat otkriva granice ljudske prirode i naše civilizacijske zrelosti.

Gledajući unazad, ratovi su često razbijali stara društva i oblikovali nova. Nacije su nastajale i nestajale kroz vojna osvajanja, granice su se crtale i brisale, a kolektivna svest menjala. Kroz ratove su se često definisale i civilizacijske vrednosti, pa ih je moguće posmatrati i kao instrumente društvene evolucije.

U današnjem svetu, rat je dobio drugačije oblike. Ekonomski, informatički i hibridni konflikti su u prvom planu. Svrha ratovanja je postala zamagljenija, ali suštinski i dalje se sve okreće oko moći, resursa i vrednosti. Parafrazirajući stare mudrosti, ratovi se možda ne vode više kopljima, ali motivi ostaju bolno slični onima od pre nekoliko vekova.

Borivoj Vujić