Prvi impuls buđenja svesti

 

U središtu biblijskog mita o postanku sveta stoji jedan čin koji je vekovima tumačen kao greška, neposlušnost, odnosno greh. Ipak, ako pažljivije oslušnemo simbolički jezik tog mita, pred nama se ne otvara slika pada, nego prvi impuls buđenja, korak iz nesvesnog jedinstva u samosvesnu složenost. Eva, u tom svetlu, nije arhetipski krivac. Ona postaje prvo ljudsko biće koje progovora iznutra (koja se usuđuje da zna).

Raj je prostor stanja pred-svesti kada se pojavljuje prva misao, osećaj odgovornosti i svest o vremenu.

Eva ne bira „greh“ u moralističkom smislu, bira znanje, a ono je ambivalentno. Donosi mogućnost izbora, ali i strah od posledica. Evin izbor je sudbinski: simbolizuje ulazak u stanje u kojem čovek postaje istovremeno moćan i ranjiv. U tom smislu, priča o Evi podseća na mit o Prometeju, koji krade vatru (simbol svetlosti, znanja, duhovne inicijative) i predaje je ljudima. I on je kažnjen, kao i Eva. Ali kazna je neodvojiva od dara. 

Jung bi rekao da se ovde događa prvi raskid sa kolektivnim nesvesnim - prvi impuls individuacije. Rađa se unutrašnji kompas. Eva prihvata plod poznanja i nudi ga drugome. Nije usamljeni pojedinac: nosi iskustvo i deli ga. Njen čin pokreće lanac odgovornosti, ljubavi, smrti, rađanja; ukratko, ljudskog postojanja u punom smislu. Za Junga, individuacija je proces sjedinjenja sa sopstvenim nesvesnim; susret sa senkom i prihvatanje celovitosti. U drugačijem filozofskom ključu, Niče bi u ovom činu prepoznao trenutak kada pojedinac prestaje da živi po unapred zadatim obrascima i postaje sposoban da sam sebi bude zakon

Možda su Adamu i Evi rajska vrata bila zatvorena, ali su im se otvorila vrata stvarnosti. Iako su napustili sigurnost Raja, dobili su priliku za nešto dublje - za slobodu, stvaranje, greške i rast. Ako Evin čin razumemo kao prelaz, iz nesvesnog jedinstva ka samosvesnom postojanju, tada postaje jasno da se radi o transformaciji. U trenutku kada bira spoznaju, ona postaje prvo biće koje odbija da poslušno prebiva u datom.

Sledeći stihovi predstavljaju unutrašnji raskid kao arhetipski čin duhovnog buđenja:

Ja sam u raju.
Okružena staklenom kupolom:
savršenstvom bez pitanja,
nežnošću bez nemira.

Zemlja je meka.
Adam je kraj mene.
U njegovom srcu raste strah.
Onaj što pušta koren.

Onda dolazi zmija.
Uvija se oko mog uma.
U njenim rečima, po prvi put,
ugledam sebe.

Držim plod.
On je samo plod.
Ali u meni - to su vrata nemira.

Biram čin.
Zub na kori znanja.
Spoznaja je put ognja.

Borivoj Vujić