Eva kao arhetip buđenja: Individuacija

 

U središtu biblijskog mita o postanku sveta stoji jedan čin koji je vekovima tumačen kao greška, neposlušnost, greh. Ipak, ako pažljivije oslušnemo simbolički jezik tog mita, pred nama se ne otvara slika pada, nego prvi impuls buđenja, korak iz nesvesnog jedinstva u samosvesnu složenost. Eva, u tom svetlu, nije arhetipski krivac, ona postaje prvi čovek koji progovora iznutra - ona koja se usuđuje da zna.

Raj nije prostor slobode, već stanje pred-svesti. Svet u kojem nema pitanja jer postoji gotov poredak. U tom prostoru, čovek ne zna za sebe, savršeno prilagođen, stopljen sa okruženjem. Nema stida, nema izbora, nema razlike. Tek sa Evinim činom rađa se distanca: između sebe i sveta, dobra i zla, tela i svesti. Taj čin predstavlja otvaranje unutrašnjeg prostora. Pojavljuje se misao, osećaj odgovornosti, osećaj vremena.

Eva ne bira „greh“ u moralističkom smislu,  ona bira znanje, a znanje je ambivalentno. Donosi mogućnost izbora, ali i strah od posledica. Evin izbor je sudbinski: simbolizuje ulazak u stanje u kojem čovek postaje istovremeno moćan i ranjiv. U tom smislu, priča o Evi podseća na mit o Prometeju, koji krade vatru (simbol svetlosti, znanja, duhovne inicijative) i predaje je ljudima. I on je kažnjen, kao i Eva. Ali kazna je neodvojiva od dara. 

Jung bi rekao da se ovde događa prvi raskid sa kolektivnim nesvesnim - prvi impuls individuacije. Tamo gde više nema spoljašnjeg zakona koji uvek zna bolje. Rađa se unutrašnji kompas. Eva ne samo da jede plod poznanja, ona ga nudi drugome. Nije usamljeni pojedinac: nosi iskustvo i deli ga. Njen čin pokreće lanac odgovornosti, ljubavi, smrti, rađanja, ukratko, ljudskog postojanja u punom smislu.

U metafizičkom smislu, individuacija je ona tačka gde se večito prelivanje Jednog u mnoštvo zateže u oblik; gde se haos zakida formom. Taj čin zahteva žrtvu tj. odbacivanje kolektivnih uverenja, izlazak iz jezičkih matrica, bekstvo iz narativa. Nije svaki čovek individuiran, jer većina živi u snu zajedničke slike, tuđe volje, kolektivne sudbine.

Za Junga, individuacija je proces sjedinjenja sa sopstvenim nesvesnim; susret sa senkom i prihvatanje celovitosti. Za Ničea, to je trenutak kada pojedinac prestaje da se stidi svoje različitosti i postaje sposoban da sam sebi bude zakon. Možda su Adamu i Evi rajska vrata bila zatvorena, ali su im se otvorila vrata stvarnosti. Iako su napustili sigurnost Raja, dobili su priliku za nešto dublje - za slobodu, za stvaranje, za greške, za rast.

Ako Evin čin razumemo kao prelaz, iz nesvesnog jedinstva ka samosvesnom postojanju, tada postaje jasno da se ne radi o gubitku, nego o transformaciji. U trenutku kada bira spoznaju, Eva ne ruši poredak, ona ga prevazilazi. Postaje prvo biće koje odbija da poslušno prebiva u datom.

Sledeći stihovi predstavljaju trenutak unutrašnjeg raskida kao arhetipski čin duhovnog buđenja:

Ja sam u raju.
Okružena staklenom kupolom:
savršenstvom bez pitanja,
nežnošću bez nemira.

Zemlja je meka.
Adam je kraj mene.
U njegovom srcu raste strah.
Ne spoljašnji,
već onaj što pušta koren.

Onda dolazi zmija.
Uvija se oko mog uma.
U njenim rečima, po prvi put,
ugledam sebe.

Držim plod.
On je samo plod.
Ali u meni - to su vrata nemira.

Biram čin.
Zub na kori znanja.
(Spoznaja je put ognja)

Borivoj Vujić