Znamenite ličnosti Subotice: Sava Babić - književnik i prevodilac
Svaki put kada čitam neku od knjiga mađarskog pisca Bele Hamvaša, ne mogu a da se ne osvrnem na kulturnu vezu između mađarske i srpske književnosti.
U tom kontekstu neizostavno je pomenuti ime Save Babića (1934 - 2012) književnika, univerzitetskog profesora i prevodioca koji je sva njegova dela sačuvao od zaborava i preveo na srpski jezik. Ne samo Hamvaša prevodio je i dela Šandora Petefija, Mikloša Hubaija, Deže Kostolanjija, Petera Esterhazija, Imre Madača i drugih mađarskih pisaca. Pisao je paralelno o savremenoj mađarskoj i srpskoj književnosti i istraživao veze između ove dve kulture.
Kroz svoje prevode, stručne studije, analize i pedagoški rad, bavio se ne samo lingvističkim prenosom tekstova već i sistemskom institucionalizacijom hungarologije i humanističkim zbližavanjem dva naroda - izgradnjom mosta razumevanja, poštovanja i kulturne simbioze.
Rođen je na Paliću gde je proveo značajan deo detinjstva. Rat je prekinuo njegovo školovanje koje je započeo na srpskom jeziku, pa je tih godina drugi, treći i četvrti razred učio na mađarskom jeziku. Posle oslobođenja završio je gimnaziju u Subotici, a zatim studije na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao srednjoškolski profesor poslat je u Budimpeštu za lektora našeg jezika i od tada krug njegovog interesovanja nije više samo srpska, već i mađarska književnost.
,,Preveo sam sve knjige Bele Hamvaša, što objavljene, što još u rukopisu, ukupno 45 naslova, samo što je kod nas objavljena otprilike polovina. Nema rečenice do koje sam došao, a da je nisam preveo. Ove godine sam dobio rukopis Hamvaševih pisama, 341 pismo, i već sam ih preveo, sada proučavam tu beskrajno bogatu građu, jer treba napisati obiman pogovor. Ko zna kada će Mađari objaviti tu prepisku, ko zna da li će napisati propratni pogovor; ko će to dočekati. Već sam dobio i preveo dnevnike, koje je on povremeno pisao, ali samo jedan dostupan deo, još će biti otkrivanja i iznenađenja. Hamvaša nisam otkrio kada sam bio lektor u Budimpešti, on tada nije postojao, nije ni objavljivan, njegovog imena nije bilo u leksikonima i enciklopedijama. Niko mi nije čak ni pomenuo da postoji neki Hamvaš, iako je on tada još bio živ. Tek kasnije, u toku bavljenja mađarskom književnošću, novosadski mađarski časopis Hid je, dve godine posle Hamvaševe smrti, dakle 1970, objavio dva njegova eseja, koja sam ja odmah izdvojio, potom preveo i čekao neku zgodu da ih objavim, što je usledilo tek deset godina kasnije: ni kod nas se tada još nije mogao objaviti takav antimarksistički stvaralac. Kada se tapka i pipka, kada vlada nezadovoljstvo postojećim i izlizanim odgovorima koji su prepuni kategorija i apstrakcija, a vi tragate za suštinskim odgovorima, pa se javi mislilac i mudrac Hamvaš i svakim svojim delom vam rešava bar po jedno pitanje koje vas muči – ništa više od toga ne možete očekivati od neke knjige i njenog autora. Ostaje jedino zahvalnost autoru koji vam pomaže da ne poludite na ovom putu kojim ide čovečanstvo u svoj sunovrat. Hamvaš je spojio Istok i Zapad, Aziju i Evropu, ceo svet sve sa kosmosom, čoveku je tada lakše, može da odvoji bitno od svakodnevnog koje ga kinji; materijalno koje je neophodno od duhovnog koje je trajno i nezamenljivo. S olakšanjem vidite da postoji paralelan, bolji put koji bi trebalo ostvarivati i ako se ne krene njime, sledi katastrofa, ne samo jedinke, ne samo nacije, nego čovečanstva na stranputici. Ne treba smetati s uma da sam ja prevodio mnoge druge, velike mađarske stvaraoca, ne samo Hamvaša.
Hamvaš je kod nas stekao iznenađujuće veliki broj poklonika i čitalaca. Istina, ja se njegovim delom bavim, prevodim i pišem o njemu, držim predavanja, već gotovo četrdeset godina, i bilo bi čudo da nema odjeka. Ali njegov uticaj nije veliki samo zbog toga. Devedesetih godina, kada su svi oslonci popadali, kada se generacije mladih nisu imale više za šta uhvatiti, otkrile su novi svet i nove mogućnosti na koje ih je upućivao ovaj veliki mislilac. On je oplodio ponajpre mlade generacije, kao i sve stvaraoce, otvorio mogući put za preporod čovečanstva, bez obzira na podneblja, religije i nacije. Srbi su pre drugih dodirnuli dno i zato su bili prijemčivi za Hamvaša i njegove plodotvorne upute. Mađari još uvek prema njemu imaju zadršku, još ga nisu otkrili, mada postoji sloj njegovih privrženika. Mađari još uvek mnogo očekuju od Evrope od koje su decenijama bili odvojeni; sada kada im se otvorila, videće valjda da je to ćorsokak i da se treba vratiti Hamvašu, koga, srećom, ne treba ni da prevode, sva svoja dela je napisao na mađarskom jeziku.
Kada sam se pre dvadesetak godina našao u Beogradu, video sam da svi susedni narodi na Filološkom fakultetu imaju katedre, sem Mađara. Ako se čeka da se steknu uslovi, ko zna koliko će decenija minuti? Rešio sam da ovako inokosan zasučem rukave i tako je nastala Katedra za hungarologiju u Beogradu (1994). Ona radi i dalje, iako sam ja već u penziji, nastavili su drugi. Kada sam osnivao ovu katedru, želeo sam da spremimo ljude stručnjake koji će iz naše perspektive prosuđivati Mađare i preuzimati ono što mi smatramo da je najbolje. Kao i u prevodilaštvu što sam prema svom ukusu, iz ugla naše književnosti, birao dela koja ovde mogu da plodotvorno deluju, tako bi trebalo da se odnosimo kritički i prema ukupnosti vrednosti kod našega suseda. Nažalost, već se i danas vidi da nam se nameće onaj ukus i vrednosti koji sused smatra da to jesu. A tako je u svim oblastima ljudske delatnosti, ne samo u književnosti. Istina, postoji objektivni nivo, ali je on veoma klimav i uvek zavisi od subjektivnog pristupa i određenog ugla. To se ne sme smetati s uma. Budimpešta ima svoj odnos prema svojim vrednostima, ali zašto da i mi nemamo svoj ako za to imamo razloga. Primeri za to su, samo na ovom području kulture, Bela Hamvaš i Mikloš Hubai, da druge i ne pominjemo. Mi biramo i uzimamo ono što mislimo da je dobro ili izuzetno vredno. Dobro poznajem njihovu kulturu, umetnost, književnost. Svi moji prijatelji su iz ovoga kruga. Najbolje i najtrajnije što ima jedan narod jeste njegova kultura, stvaralaštvo, sve ostalo je prolazno. Mađari su kao i svi drugi narodi, i ovakvi i onakvi, među njima ima i lopova i hulja, i plemenitih i ponosnih, i rušilaca i stvaralaca – mene interesuju samo oni najbolji koji i jesu najviši predstavnici nacije. Svoj prevodilački put nikome ne mogu da preporučim. Ja sam celog života radio (službenik, profesor...) i od toga podmirivao najosnovnije potrebe. I paralelno s time pisao i prevodio, prevodio i pisao, odlagao gotove knjige koje nisu bile potrebne izdavačima, kao što im ni danas nisu. Mogu da kažem da nemam u posedu ništa materijalno, sem gomilu gotovih rukopisa. Ali bio sam u velikoj prednosti da sam biram šta ću i kada ću nešto napisati ili prevesti, da ne zavisim od hira i nerazumevanja izdavača i njihovih urednika. Možda bi neko mogao reći da većina onoga što sam napisao i preveo nosi lični pečat, možda, voleo bih da je tako. A kada se četrdeset godina istrajno radi, prema kraju radnog veka nagomila se niz zgotovljenih stvari, pa onda stižu i priznanja, nagrade... Na primer, na osnovu svoga rada proglašen sam za počasnog građanina Subotice. Mi smo sposobni da otkrijemo Hamvaša zato što smo od svih evropskih zemalja, naroda i kultura najdublje pali. Tek na samom dnu, kad vidi izgažene i negirane sve vrednosti za koje je dotad znao, kada sazna ko je i gde je, onda jedan narod može da shvati ko je Hamvaš i šta on nudi. Pre tog pada svako se od nas pojedinačno i svaki narod, kako to kažu Srbi – pravi da je neko, da zna nešto. Ali treba stići do nule, do saznanja da smo niko i ništa, i tek posle toga je svaki milimetar koji ostvarimo ogroman. Pre toga nam se čini da ostvarujemo metre, a ne ostvarujemo ništa." (Sava Babić)
Svi oni koji su otkrili Hamvaša spadaju u otvorene ljude koji nisu zabarikadirani nekakvim “pogledom na svet”, filozofijom, naukom, postmodernizmom, ženskim pismom ili bilo čim. To mora biti otvoren čovek koji traži oslonac. Hamvaš daje početne oslonce, ili bolje – okvire kojima se možemo okrenuti. A to je velika stvar. Ako jedna knjiga može na taj način da pomogne u svakodnevnom životu, više od toga niko ne može da vam pruži. A Hamvaš to daje šakom i kapom.
Na Paliću, rodnom mestu Save Babića, otkriven je 2019. spomenik u njegovu čast – simbol njegove uloge kao mosta između srpske i mađarske kulture. Autor spomenika je subotički vajar Sava Halugin po ideji književnice Ildike Lovaš.
Borivoj Vujić
Коментари
Постави коментар