Pergolezijevo muzičko remek delo ,,Stabat Mater"

,,Stabat Mater" Đovanija Batista Pergolezija (1710 - 1736) jedno je od najznačajnijih dela sakralne muzike 18. veka i jedno od najemotivnijih muzičkih prikaza Marijine patnje pod Hristovim krstom. Pergolezi je ovo delo komponovao 1736. godine, tokom poslednjih nedelja svog života, dok je bolovao od tuberkuloze u franjevačkom manastiru u Pozuoliju.

Delo je napisano za dve solo vokalne partije (sopran i alt), gudački orkestar i basso continuo, i sastoji se od 12 stavova koji prate latinski tekst srednjovekovne sekvence Stabat Mater dolorosa. 

Pergolezijeva kompozicija se odlikuje jednostavnom, ali izražajnom melodijom i transparentnom teksturom, karakterističnom za galantni stil koji je prethodio klasicizmu. Uvodni duet „Stabat Mater dolorosa“ posebno je poznat po svojoj emotivnosti, gde bliske intervale između glasova stvaraju disonance koje simbolizuju Marijinu patnju.

Iako je kompozicija u celosti fascinatna, izdvojiću neke od stavova koji su posebno značajni:

Interesantan je Deveti stav u kojem veliki duet u Es-duru koristi pet stihova. Alto arija koja je usledila, u ge-molu, postavlja dva stiha, svaki drugačiji, ali srodan, i svaki prožet oštrijom dramom muzike strasti. Deseti stav takođe postavlja dva stiha, prvi kao sopran solo, drugi kao duet. Plesna živahnost ovog komada, u B-duru, odražava radost i poverenje u zaštitu Bogorodice i krsta.

Amen je tačka u kojoj bi se veličanstveni komad razbio u dvostruku fugu, a Pergolezi je prilično genijalno lažira uprkos tome što radi samo sa tri stvarna dela, violine opet udvostručuju glasove. Postoji čak i minijaturni, protobetovenski kod.

Ovaj završni duet moli za večni život. Počinje sporim tempom, izražavajući mirenje sa smrću, a završava brzim „Amen“ fugatom, simbolizujući duhovno uzdizanje.

I sam Johan Sebastian Bah je visoko cenio ovo delo te ga je prilagodio za sopstvenu upotrebu kao pokajnički psalam 51, „Tilge, Hochster, Meine Sunden“, sa nemačkim tekstom. Oslobodio je deo viole od udvostručavanja bas linije i napravio ritmičke izmene po potrebi za novi tekst. Čak je komponovao novu muziku tamo gde je osetio potrebu, a naročito je produžio Pergolezijevu Amen fugu na duplo veću originalnu dužinu.

Graciozno izbalansirane fraze, jasnoća i operska ekspresivnost koji su tako oduševljavali najsavremenije muzičare tog vremena, izgrađeni su na čvrstim baroknim formama i obogaćeni sa dovoljno polifonih detalja da udovolje i najizbirljivijim majstorima. Bah je sigurno cenio i preklasičnu lirsku plastičnost i osnove stare škole koje su nastavile da održavaju ovo delo tako popularno na repertoaru.

Nakon Pergolezijeve smrti, delo je brzo steklo popularnost širom Evrope. Filozof Žan-Žak Ruso opisao je uvodni duet kao „najdirljiviji i najperfektniji duet koji je ikada napisan“. Tokom vremena, Stabat Mater je doživelo brojne aranžmane i adaptacije, uključujući dodavanje horova i proširenje orkestracije, što svedoči o njegovoj trajnoj relevantnosti i uticaju na muzičku tradiciju.

Jedna od najcenjenijih interpretacija je snimak sa sopranistkinjom Emom Kirkbi i altistom Džejmsom Boumanom, uz pratnju Akademije drevne muzike pod dirigentskom palicom Kristofera Hogvuda. Ova izvedba ističe se autentičnim pristupom i emotivnom dubinom.

Stabat Mater ostaje jedno od najdirljivijih dela sakralne muzike, koje kroz svoju jednostavnost i emotivnu snagu nastavlja da inspiriše izvođače i slušaoce širom sveta.

Borivoj Vujić