Koncept moći

U političkom životu Srbije danas dominira lik jednog čoveka, čije prisustvo prevazilazi formalne granice funkcije koju obavlja. On je ne samo lice izvršne vlasti, već i njen tumač, zaštitnik i, po sopstvenoj retorici, jedini garant stabilnosti. Ovakav model vlasti moguće je interpretirati kroz teoriju Maksa Vebera (1864 - 1920) nemačkog sociologa i filozofa koji je duboko analizirao odnose moći, autoriteta i političke etike, čija definicija moći glasi: 

,,Moć je svaka šansa da jedan akter unutar društvenog odnosa sprovede svoju volju uprkos otporu, bez obzira na osnovu na kojoj ta šansa počiva."

Moć je kapacitet nekog pojedinca ili grupe pojedinaca da proizvedu namerne i predviđene posledice na druge pojedince ili grupe. Kako bi sama moć mogla biti iskorištena, individua nad kojom se sama moć vrši mora biti uverena da druga individua ima kapacitet da je kontroliše i modifikuje njeno ponašanje.

Savremene demokratije trebalo bi da se oslanjaju na vlast zasnovanu na zakonima, institucijama i predvidivim procedurama. No, kada politička moć postane personalizovana i koncentrisana oko jedne ličnosti, dolazimo u zonu harizmatske vlasti – vlasti koja zavisi od percepcije izuzetnosti vođe, a ne od funkcionalnosti sistema.

Politička praksa predsednika Srbije često se oslanja upravo na tu vrstu harizmatske legitimnosti. On se pojavljuje kao tumač stvarnosti, sudija društvenih sukoba i centralna figura svih državnih odluka. Iako takav stil može delovati efikasno, on po Veberu nosi opasnost urušavanja pravne države – jer harizma, ako se ne transformiše u stabilne institucije, ostaje krhka i podložna zloupotrebama.

Još jedan ključni pojam kod Vebera je etika odgovornosti koja nalaže da političar ne sledi samo svoja moralna uverenja, već da analizira posledice svojih odluka za širu zajednicu. U Srbiji, politički diskurs se često zasniva na emociji, strahu, hitnim odlukama i pozivanju na lične žrtve, dok je racionalna analiza i institucionalni dijalog potisnut u drugi plan.

Veber bi upozorio da tamo gde institucije gube samostalnost, a zakoni postaju instrumenti lične moći, više ne govorimo o politici u službi društva, već o političkoj manipulaciji. U tom svetlu, aktuelna vlast u Srbiji može se posmatrati kao primer pogrešnog (ili barem selektivnog) razumevanja Veberovih ideja — korišćenja harizme bez istinske institucionalne racionalnosti i odgovornosti.

Ukoliko želimo društvo zasnovano na slobodi i pravdi, moramo se, kako bi rekao sam Veber, vratiti politici kao pozivu — ne kao sredstvu za vladanje narodom, već kao odgovornoj veštini služenja javnom interesu.

Veber je, kao i Frojd, bio svestan snage iracionalnog u društvu. Jedan izraz iracionalnog koji je analizirao bio je harizmatični vođa koji privlači ljude snagom ličnosti. Harizmatične vođe mogu da budu verski proroci, ratni heroji, državnici ili drugi koji poseduju izuzetnu ličnost koja privlači druge i dominira nad njma. Ljudi čeznu za harizmatičnim rukovodstvom u vreme kriza. Vođa tvrdi da ima misiju - svetu dužnost - da vodi narod u toku krize; autoritet vođe počiva na veri naroda u tu misiju i njihovoj veri u izuzetne sposobnosti vođe. Zajednička odanost harizmatičnom vođi ujedinjuje zajednicu. 

Veberovu moć treba shvatiti relacijski, da se uvek ostvaruje u odnosu na druge. Nema moći bez drugog, bez onoga kome se volja nameće. Ta relacijska dimenzija znači da je moć uvek dinamična, podložna promeni i zavisna od konteksta. Moć ne podrazumeva nužno legalitet, pravdu ili moralnu osnovanost, već sposobnost nametanja volje, čak i protiv saglasnosti druge strane. Ako neko uspe da sprovede svoju volju uprkos otporu, time se potvrđuje stepen i stvarnost njegove moći, što implicira da je ona uvek izložena riziku te mora da se brani i stalno održava.

U današnjem svetu, Veberova ideja moći se često prepoznaje u političkom kontekstu jer pomaže da se razumeju totalitarni režimi, ne samo kod nas, već i u mnogim državama širom sveta. Njegova teorija moći kao sposobnosti nametanja volje otkriva realističan pogled na ljudske odnose gde svet nije vođen idealima, već ličnim interesima, borbama i strukturama koje omogućavaju sprovođenje volje. Njegova analiza poziva na kritičko sagledavanje autoriteta i razumevanje kako i zašto pojedini akteri uspevaju da oblikuju svet prema sopstvenim ciljevima – često i bez saglasnosti onih koji su pogođeni njihovim delovanjem.

Borivoj Vujić