"Veliki narodni sabor" kao politička inscenacija

 

Organizovanje kontramitinga (tzv. Velikog narodnog sabora) od strane vlasti je simptom složenog, višeslojnog društvenog poremećaja koji nadilazi politički marketing i zalazi u psihologiju moći. Kontramiting nije samo odgovor na studentski protest - to je performans snage koji ima cilj da redefiniše istinu, prisvoji javni prostor kroz medijski spektakl i umanji legitimitet političkog neslaganja - čin čiste manifestacije straha od gubitka kontrole i ne rađa se iz snage, već iz slabosti i potrebe da se obesmisli drugačije mišljenje.

U podeljenom društvu, vlast ne funkcioniše samo kao izvršni organ, već postaje ideološki režiser javne stvarnosti stvarajući simboličku inscenaciju jedinstva, pa makar ona bila veštačka, lažna i kratkotrajna. Kontramitingom pokušava da dokaže svoju brojnost - poput simboličkog legitimisanja, sugerišući da masovan protest studenata nije bio veći, niti predstavlja izraz volje većine. 

Na trodnevnom "Velikom narodnom skupu" predviđen je bogat muzičko-zabavni sadržaj koji stvara spektakl sa funkcijom estetizacije moći. To predstavlja formu teatralizovanja vlasti gde ovakav vid ritualizacije autoriteta podseća na rimski "panem et circenses" (hleba i igara).

Dakle vlast ovakvom paradom zapravo pokazuje da ne želi da prevaziđe podele, već ih pospešuje, ulazi u perfidni obračun, stvarajući dihotomiju koja joj omogućava da opstane. Samim tim ne nudi izlaz iz krize, već hrani atmosferu nepoverenja, gde istina pada u drugi plan, a dominaciju preuzima jačina narativa.

Vlast je u suštini postala nestrpljiva, jer nije očekivala da će studentski protesti i blokade biti dugotrajni, da ugrožavaju njihove unosne projekte, multimilionske investicije i da pokazuju da Srbija više nije oaza stabilokratije, tako da ovaj kontramiting nije neutralna politička taktika, već refleks duboke nesigurnosti i straha od gubitka kontrole nad narativom i narodom. Umesto da ponudi prostor za razumevanje i suočavanje sa razlikama ona stvara senku koja zaklanja stvarne probleme.

Svaka prava, uređena država mora da osluškuje svoj narod i kada kritikuje, a ne samo da čuje aplauze dok svaku tišinu proglašava zaverom. Aktuelna vlast se poistovećuje sa državom i zapravo ne čuva državu, nego samu sebe, što predstavlja sistematsko gušenje pluralizma.

Takvim stavom i narativom pretvara sebe u žrtvu i umesto da bude odgovorna, podložna kritikama, predstavlja se kao da je napadnuta spolja, a izdana iznutra. To je osnovni instrument kontrole masa i takve tvrdnje služe samo za propagandu gde vlast sebi prisvaja ekskluzivno pravo na patriotizam.

Borivoj Vujić