Stevan Raičković - ,,Subotički dani"

 

Stevan Raičković (1928 - 2007), jedan od najznačajnijih srpskih savremenih književnika 20. veka, svoje gimnazijske dane proveo je u Subotici koja je oduvek bila mesto susreta različitih kultura, jezika i književnih uticaja.

Upravo taj period njegovog života ostavio je dubok trag na njegovo kasnije pesničko stvaralaštvo. U tom smislu, Subotica je ostala u sećanju kao mesto tihe introspekcije, jedno bezgranično polje kroz koje je prošao na svom putu ka pesničkom sazrevanju.

Kao pesnik lične meditacije i suptilne simbolike, Stevan Raičković je u svom stvaralaštvu često evocirao dane iz detinjstva i mladosti, kroz slikovite unutrašnje pejzaže, tražeći smisao u neumitnoj prolaznosti. Njegova dela bogata misaonom tišinom prožeta su duboko filozofskio-elegičnim promišljanjima. Tako u svojoj autobiografskoj knjizi Jedan mogući život (Homo Poeticus) otkriva slojeve svog postojanja kroz intimna sećanja, unutrašnje dijaloge i pesničke meditacije o životu i umetnosti.

Odlomak iz knjige, pod nazivom "Subotički dani", posvećen gimnazijskom periodu u Subotici, jedno je od ključnih poglavlja, jer otkriva rane tragove njegovog književnog razvoja. U ovom odlomku, Raičković ne opisuje Suboticu u topografskom ili faktografskom smislu, već kroz osećajnost i specifičnu atmosferu, dajući joj ton pomalo mistične, hladne i zatvorene sredine. Ona je za njega predstavljala prvi prostor umetničkog samoosmišljavanja i estetske spoznaje. Percepcija grada nije konkretna – ona je fluidna, senovita, melanholična, baš kao i njegov pesnički izraz.

U ,,Subotičkim danima" Raičković ne gradi narativ koji bi se zasnivao na spoljašnjim događajima – umesto toga, on stvara lirsku prozu u kojoj se prošlost razliva kroz misaone refleksije. Ovo nije obična autobiografija – već poetsko prisećanje, gde su sećanja filtrirana kroz estetsku percepciju.

,,SUBOTIČKI DANI"

,,Svakoga jutra, sa par knjiga i svezaka pod miškom, sedao sam u tramvaj koji je od periferijske stanice iz Malog Bajmoka, gde je stanovala naša porodica, vodio prema centru Subotice i produžavao dalje do Palića. Nisam silazio na stanici pred Gimnazijom, nego nastavljao put jezera. (Kada bi otvoreni tramvajski vagon - u kojem sam gotovo prikriveno sedeo nalakćen o kolena - zamakao u veliku zavojnicu ... iz koje se konačno ... u krajičku oka ... gubila i silueta gimnazijske zgrade ... podizao sam glavu ... Imao sam osećaj da se u meni odnekuda ... uspravljao pesnik ... Protezao sam se na naslonu svog sedišta. Kao da se češljam ... provlačio sam polako prste kroz dugu i oznojenu kosu ...). Posle sedam-osam kilometara vožnje kroz panonske kukuruze, silazio sam na poslednjoj tramvajskoj stanici i ulazio u pusti palićki park. Na jednoj klupi, zabačenoj, u gotovo divljem zelenilu provodio sam čitavo pre podne. Pisao sam stihove ... ili ...sa sveskama pod glavom  tonuo u polusan, pokušavajući da nadoknadim sve ono što mi je bilo oduzeto prisilnim buđenjem u kući, i onim rânim strahom od eventualne školske nastave. Računajući vreme ... Po suncu, oko podne sam napuštao svoj log, i klackajući se istim onakvim otvorenim tramvajem vraćao se ,,iz škole" kući, na svoju periferiju, u Mali Bajmok. (Usput ... naizmenično sa zanosom ili razočarenjem ... iščitavao sam svoje nove stihove .. Kada bi mi se u krajičku oka ponovo ukazala silueta gimnazijske zgrade ...laktovi bi se sami od sebe spuštali na kolena ... Pognut ...sa glavom obujmljenom šakama ... kleo sam sudbinu ...) Tako se to produžavalo iz dana u dan, sve dok se iz Gimnazije nisu obratili mojoj kući ... (u kojoj nisu ni slutili šta se to događa sa mnom). Jedva nekako ...pod formulacijom da sam bio bolestan opravdali su mi u Gimnaziji silesiju izostanaka sa časova, koje sam u pustom palićkom parku posvetio ,,vežbanju" poezije.

Drugo dominantno mesto u tim mojim posleratnim subotičkim godinama vezano je takode za jedan park ... koji se nalazio u samom srcu varoši ... između kitnjaste Gradske kuće i još šarolikijeg ,,korzoa". Danima i noćima, ponekad i do samih svitanja, sedeo sam na gvozdenoj ogradi parka i ispraćao pogledima poslednje šetače koji su sa ,,korzoa" zamicali u pobočne uličice i gubili se u pospanim lavirintima ovog ,,najvećeg sela u Evropi" ... Na našem ,,Majmunskom ostrvu", kako su zvali ovu ogradu, ostajao sam sa dva-tri najokasnelija prijatelja, koji su takođe (najverovatnije pod mojim uplivom) bili isto tako skloni onoj vrsti ,,idealističkih" razgovora i snatrenja čija su se raznolika ishodišta obično završavala u (mladalačkim) pričama o literaturi, za mene ... u poeziji ... Jedan od najvernijih (,,najodocnelijih") mojih sagovornika na ,,Majmunskom ostrvu" bio je (rođeni) Subotičanin Lazar Merković ... povratnik iz logora Dahau ... obožavalac Krleže i Hegela.

Sedeći na niskim gvozdenim ,štanglama", do duboko u noć, pod uličnom svetiljkom, čitao sam, više prelistavao hrpe predratnih knjiga i časopisa koje su mi donosili, moj prijatelj (sklon literaturi i pisanju) i nekoliko, usijanih Subotičkih saputnika, sklonih literarnim pričama nas dvojice. Ponekad sam - dok su se osvetljeni prozori unaokolo mogli izbrojati - na prste čitao, ovoj malenoj družini na ,Majmunskom ostrvu" svoje nove stihove ... Oni su bili moja jedina publika ... njih nekoliko na broju. Po izrazima njihovih lica dok sam izgovarao svoju pesmu, koju još nisu znali ... umeo sam pomalo već da razlučujem gde sam ... Ili sam to možda još bolje osećao po svom sopstvenom (usamljenom) glasu ... koji sam i sâm pomno osluškivao, kao neki nepoznati i tuđinski glas ... u sasvim opusteloj i već uveliko usnuloj bačkoj metropoli." (odlomak)

Subotica postaje prostor početka rađanja jedne pesničke svesti i trenutak u kojem mladi Raičković shvata da se njegov život stapa u umetničkom dijalogu sa tišinom, rečima i neizbežnim osećanjem metafizičke osamljenosti.

Grad sa svim svojim specifičnim pejzažima, hladnim vetrovima severa i sivim ulicama, postaje arhetipski simbol prostora u kojem umetnik prvi put otkriva stvaralačku samoću i kroz nju pesničku sudbinu koja se oblikovala u svom suštinskom lirskom tonu - tonu blage, misaone tišine, u kojoj se stvarnost i unutrašnji svet neprestano prelivaju jedan u drugi.

Borivoj Vujić