Znamenite ličnosti Subotice: Deže Kostolanji - rodni grad kao nostalgična književna kulisa

U petak 21. marta obeležen je Svetski dan poezije. U prilog tome, podsetićemo se na život i stvaralaštvo jednog od najvećih pesnika, pripovedača, esejiste i romansijera sa ovih prostora - Kostolanji Dežea (Kosztolányi Dezső, 1885-1936).

Rođen je u Subotici gde je proveo detinjstvo sve do odlaska na studije u Budimpeštu i Beč. Mnoga njegova poetska i prozna dela vezana su za naš grad.

Kostolanji je bio majstor jezika, poznat po poetskoj preciznosti i emocionalnoj dubini. Njegova poezija često istražuje teme prolaznosti, melanholije i nostalgije. Kao prozni pisac, posebno je poznat po romanima Nero, krvnik poeta (1922), Ševa (1924), Ana Edes (1926) i Esti Kornel (1933), u kojima je istraživao dubinu ljudske psihe i unutrašnje sukobe pojedinca.

Bio je i izuzetan prevodilac i esejista, a kroz novinarske tekstove oblikovao je intelektualni duh svog vremena. Njegovo stvaralaštvo odiše suptilnim humorom, elegancijom i dubokim razumevanjem ljudske prirode. Umro je 1936. godine u Budimpešti, ostavljajući neizbrisiv trag u mađarskoj i srednjoevropskoj književnosti.

Rodni grad imao je ogroman uticaj na njegovo stvaralaštvo. Subotica se u delima često pojavljuje pod različitim imenima i simbolima, služeći kao inspiracija za atmosferu njegovih priča i romana. Kostolanji evocira sećanja na detinjstvo, koristeći Suboticu kao arhetipski „mali grad” sa specifičnim mentalitetom. Grad je predstavljen kao prostor melanholije, nostalgije i izgubljene nevinosti, često u kontrastu sa surovošću odraslog sveta.

Subotica nije samo geografski prostor, već je i simbol ograničenog, patrijarhalnog društva, zatvorenog u sebe, u kojem dominiraju dogme, konformizam i lažni moral. Ovaj motiv naročito je prisutan u novelama i kratkim pričama, gde prikazuje rigidnost malograđanskog života u kojem se pojedinac često guši.

Iako kritičan prema provincijalnom mentalitetu, Kostolanji nikada ne odbacuje rodni grad. Naprotiv, u njegovim sećanjima Subotica živi kao mesto intimne lepote, porodičnih veza, prvih ljubavi i melanholične prošlosti. Kroz pisanje, često se vraćao ovom svetu, ne da bi ga idealizovao, već da bi kroz njega istražio složene emocije nostalgije, tuge i prolaznosti. Kostolanjijeva Subotica je mesto sećanja i ostaje neizbrisiv deo njegovog identiteta i književnog univerzuma.

Jedan od ključnih motiva njegove poezije jeste tok vremena i nestajanje svega što volimo. Na nežan, ali istovetno i nemilosrdan način prikazuje propadanje snova, bledilo uspomena i neumitnost smrti.

Iako mu je poezija često melanholična, Kostolanji nikada ne zapada u patetiku. Njegove pesme su precizne, sažete, bogate kontrastima i paradoksima, često prožete ironijom kojom pokušava da demistifikuje velike teme.

KRIK MAĐARSKIH PJESNIKA PJESNICIMA EVROPE  (1919)

Tako smo nisko pali da se dalje ne može,

za nas više nema ni visine ni dubine.

Jezikom naših majki vapijemo svijetu,

i šta će biti s našim srcem, šta s riječju,

kad navru tmine?

Vi daleki pjesnici, čije srce daleko

odavde sad božjem srcu stremi,

mi sjedeći na zemlji kopamo po pepelu riječi

i povremeno ridajući pitamo,

šta slijedi, šta slijedi?

Naša pjesma je samo vapaj za pomoć,

Što ne prodire ni kroz oganj paklene strave,

ko glas odojčeta koje ubijaju,

ko glas djevice koju vojnici

srame, skrnave.

(preveo Lazar Merković)

Ova pesma je snažan poetski apel, svojevrsni vapaj mađarskih pesnika upućen Evropi, koja je često bila slepa za patnje malih naroda. U njoj odjekuje istorijska bol, nacionalni ponos, ali i duboko razočarenje u zapadni svet. Iako je pesma inspirisana konkrektnom istorijskom situacijom, ona nadilazi mađarski kontekst i postaje univerzalni krik svih potlačenih i zaboravljenih naroda pred silama moći i ravnodušnosti.

LITANIJA    (1932)

U mom vremenu:

potmulo grmi čelik stroja nebom u dilj.

U mom vremenu:

čovječanstvo ni ne sluti šta mu je cilj.

U mom vremenu:

u zidu govore žice i duše.

U mom vremenu:

gnjevan odgovor zbrkane jezičke tmuše.

U mom vremenu:

Tisuću samoubica pada sred tla.

U mom vremenu:

bijednici zaspu s ljutom otrovnicom zla.

U mom vremenu:

na stol muke bolne žene same liježu.

U mom vremenu:

analitici duše u duše oštro sežu.

U mom vremenu:

zdravi ko prosjaci trgom bauljaju.

U mom vremenu:

prijestolja, banke, narodi se ljuljaju.

U mom vremenu:

ranjav napjev drobi onog što urla grozu.

U mom vremenu:

i pjesnik pjesmu srozava u prozu.

U mom vremenu:

svi smo tako samotni, uvrijeđeni.

U mom vremenu:

grizemo kruh svoj silno ucviljeni.

U mom vremenu:

baš nikog nema da zgrije srca čemerna.

U mom vremenu:

na zlatnom ležaju, Bog sjedi bez sna.

(preveo Lazar Merković)

Za razliku od prve pesme, koja ima socijalni i istorijski karakter, „Litanija“ je duboko intimna, introspektivna, u kojoj se pesnik suočava sa prolaznošću i smrću. Kostolanji se ne opire tom saznanju, već ga prihvata sa melanholičnim dostojanstvom, gradeći pesmu u kojoj je smrt prisutna kao večna senka ljudskog postojanja.

Iako ove dve pesme govore o različitim temama, obe su prožete osećanjem gubitka. Kostolanji kroz njih ne samo da oslikava istorijsku i egzistencijalnu teskobu, već i uspostavlja pesnički dijalog sa prošlošću, smrću i sudbinom. Njegova poezija ostaje snažna jer ne beži od teških tema, već ih prikazuje sa emotivnom dubinom i filozofskom smirenošću.

Borivoj Vujić