Marija Šimoković - poetski snovi u svetu punom kontradikcija

Marija Šimoković (rođena 21. aprila 1947. godine u Subotici) je srpska pesnikinja, prozaista, esejista i prevodilac. Osnovnu i srednju školu završila je u rodnom gradu, dok je filozofiju, sa smerom estetika–etika, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde danas živi.

Književnim radom bavi se od 1964. godine, a njeno stvaralaštvo često oslikava rodni grad i njegove stanovnike. Bila je jedan od suosnivača Radio Subotice 1968. godine, gde je radila kao novinar i radijski izveštač. Takođe je pisala za "Subotičke novine" i časopis "Rukovet", gde je, zajedno sa grupom saradnika, prevodila dela sa mađarskog na srpski jezik, doprinoseći radu Subotičke prevodilačke škole koju je pokrenuo Lazar Merković.

Objavila je više od petnaest zbirki poezije i tri prozna dela. Njene pesme su prevođene na nekoliko jezika i uvrštene u brojne antologije savremene poezije. Pored književnog rada, bavila se pisanjem za pozorište, filmskim scenarijima i novinarstvom.

,,Reč je hvatač zvuka. Opšteg treperenja. Zgusnute svetlosti. Kockica Sopstva koje nam postaju dostupne. Kada kažem reč uvek mislim na kontekst pesme. Ona je tu uzdignuta na pijedestal prvobitne namene – stvaranja svetova. Reč je nacrtala travu gledajući u sebe. Drveće. Prizore koji će se dogoditi. Ona ne zatvara slike u sebi već im pomaže da se otvore. Reč ne ume da izgovori samu sebe i zato se traži. Reč je moj način da se zagnjurim u najdublje. Ona je kopač zlata. Rumenilo osvita. Talas u okeanu . Vir najdublje reke. Most. Između da i ne. Između neba i zemlje. Ona je nešto za čim se traga celog života. Za onom rečju posle koje će se prirodno odvijati svitak pesme. Reč je važna koliko i rođenje jer svakoga dana počinje da trči od tebe i ti ceo život provedeš u ritmu njenog trčanja. I ako je ipak ne stigneš, put do nje i želja da je staviš u pesmu tvoja je svrha. Tvoja teleologija." (M.Šimoković)

U poeziji Marije Šimoković često se prepliću motivi prolaznosti života, snova i stvarnosti, kao i refleksije o ljudskoj egzistenciji. Njeni stihovi oslikavaju unutrašnje previranje i traganje za smislom u svetu punom kontradikcija. Pesnikinja koristi slike iz svakodnevnog života kako bi izrazila univerzalne istine o ljudskom postojanju.

Šimokovićeva se ističe specifičnim stilom koji kombinuje klasične poetske forme sa modernim izrazom. Njen jezik je bogat metaforama i simbolima, što čitaocu omogućava višeslojno tumačenje njenih pesama. Kroz preciznu upotrebu reči i ritma, uspeva da prenese kompleksne emocije i misli, stvarajući tako snažan utisak na čitaoca. Ona unosi duboku filozofsku dimenziju u svoja dela. Njene pesme često reflektuju ontološka i epistemološka pitanja, istražujući prirodu stvarnosti, svesti i identiteta. Ova filozofska promišljanja daju njenoj poeziji dodatnu dubinu i podstiču čitaoca na razmišljanje o sopstvenom postojanju i mestu u svetu.

NAJMLAĐA REKA 

i bi rečeno
neka kroz grad voda poteče
niko da se ne začudi najmlađoj reci
već svak da dođe
u njoj da se ogleda
radi besmrtnosti svoje
petu u nju da umoči
samo deca poslušaše
svežeg kankalina nabraše
u ime ljubavi vodu zakitiše
razumevši reč
treba imati grad
da bil tisa dotekla
valja imati tisu
ne bil priča potekla


visoko u grlu kamena
u zametku oluje
uznosit čovek vrelo otkopava
ćerku reke hoće
bisere da mu rađa
majku još obljubio nije
bogovi rečni u kapima
mu se priviđaju
beline kostiju im se ne dotiče
novu vodu da smilostivi
žene se ne maša
čedo košutino ne vidi
a ono se sebi u ogledalu smeši
najmlađe reke
u zagrljaj vode
bistrooki ratari stižu
ime reke u bisagama nose
sa devojkama rosnim
što im je pusta u kosi
nove izvore začeše
sklerotične rečenice
u čestarima ostaviše
poleglu travu pamte
dan krštenja zaboravljaju
sinovi njini u čamcima uzvodno
ožiljke reci urezuju
sa obala im se zubi
mrtvih glava keze
grm se pali pomor šume sluti.

Tokom svoje karijere, Marija Šimoković je objavila više od petnaest zbirki poezije i tri prozna dela. Njeno stvaralaštvo je prepoznato i nagrađivano brojnim priznanjima, uključujući Prvu nagradu na Jugoslovenskom festivalu poezije mladih u Vrbasu (1974), Nagradu za knjigu godine Društva književnika Vojvodine (1987), Nagradu "Branko Miljković" (2007), Zmajevu nagradu (2012) i Nagradu "Stevan Pešić" (2015). Ova priznanja potvrđuju njen značaj i uticaj na srpsku književnu scenu.

Njeno stvaralaštvo predstavlja spoj duboke introspekcije, filozofskih promišljanja i bogatog jezičkog izraza. Njena dela pružaju čitaocu mogućnost da kroz poeziju istraži kompleksnost ljudskog postojanja i pronađe sopstvene odgovore na univerzalna pitanja života.

PESAK
 
I

na podnevnoj jari kušamo ga bosi
reci gradi otok moru smišlja dine
pamćenje i razbor pesak sobom nosi
dok s mesecom deli oseke i plime
danu broji sate dobu ishod meri
znajuć naum zemlje i puteve voda
pticu za let sprema žrtvu ne da zveri
dete uči trku misao da hoda

kad potopa tutanj raskvasi nam koru
seni blede slaže ispod kvarcnog sloja
u lagume krečne poklon tvrdom moru
slike mrtvog sveta rašivenog kroja
od iskona budan svakoj stvari kalo
sebe sobom množi bez manjka bez viška
oko plodi svetlom snove ogledalom
za žetve peščane gnoji klijališta
 
II

pesak plodi školjku biser iz nje niče
upamćen krug a čelo mračno vrelo
na pragu je znanja ono mu već kliče
jedinac si pola od iznosa celog
a celost je slika šalje ti je kvazar
u snu zalud svojoj seni tražiš para
java nije varka s njom ne tvrdi Pazar
jer ključ je u pesku snovi su tek jara

nedeljivo dvojstvo treptaji u struku
i masovna scena na centralnoj plaži
tad pesma je s nama vodi nas za ruku
blagodarna muzi i božanskoj kaži
zanoće li dnevni zemne naše jeze
leptir se uznese ka svemirskom tresku
kud tad idu reči dela egzegeze
u vodi smo odsjaj besmrtni u pesku

AZURNI KOVČEG
 
Izgubljen u rolni sopstvenoga filma,
tek u vodi skoljen da postane beo,
ljudski život teče od reke do mora,
u kovčegu morskom on postaje ceo.
Sve brže a smerno teku posred voda
negativi filma kilometri snova;
što damarom beše sada je tek senka,
tamna strana reke bez titla, zvukova.

Na putu ka soli, pesku i kristalu,
utisnut u kovčeg neće biti vremen,
dramaturški ceo uvire ka ušću,
gubeći sve boje on postaće kremen.
Do utoka svoga ponavljaće priče,
ono što je bilo – ne što ima biti,
voda sve uzima, ništa ne poriče,
već igrana plima opet će se zbiti.

Smislilo je more neobičnu šalu,
da film koji teče savije u rolnu:
sakriven u tami azurnog kovčega –
utisnut u večnost peščanu i solnu.
Svi životi tako u morskom arhivu
(Tutankhamon, Hamvaš, Akvinski i Maje)
naslagani nežno jedan preko drugog
ko palimpsest drevni odlučan da traje.

2.

Igru motri nebo iz svoje vizure,
strepi nadneseno nad frizom sudbina
dok mučninu sišu pesak i kristali
i slušaju pomen Oca, Duha, Sina.
Saglasni da prime bljesak vaseljene,
dimenzije tame, arhiva, kremena,
opruga u zvonu nebeskog inata,
kovači su alke ljudskoga vremena.

Tu narasta plima sjajnih minerala,
samo sebi slična i svojoj nameri,
voda uči priče stižući do žala
i puni se bojom u kristalnoj meri.
Baš tako se život ponavlja u vodi,
razvijan svetlošću sunčanoga sata,
igru čini stvarnom dok putuje meko
kroz zvezda obesti, a bez htonskog ata.

I horizont plamti slutnjom starih slika,
svet narasta trudan i nebo se širi,
što čovek je bio ispunjen i ceo
prisvaja sad voda da kovčeg namiri.
Pretočene boje pomeraju crtu –
pučina uzdiše dok sakuplja seme,
plodovi se bliže edenskome vrtu
grimiznom spiralom ušli bi u vreme.

3.

Providnosti prosac zagovara vodu –
koliko se priča u kapima zbiva,
praslike torbara, svetaca, careva –
to što on oseća nebo još prikriva:
koncept im je isti, stići so i kremen,
pronići u tajnu zvezdanoga bitka;
markirani brojem na rolnama filma
raskorak bi hteli – kroče od početka.

Sad vreli i beli usred zrna kvarca
zamišljaju čarku ponovnog rodjenja,
filmovi im traju u oblosti svitka
ko zalog svemira, praznik vavedenja.
Kada pesak puste u maglena jutra
ispisuje znake magijskih oblika
nagoveštaj biće već prizvanog kadra,
broj rolne izvučen i nova prilika.

A dlan jedan bledi nadnesen nad more
pribira sve moći u zvezdano saće;
neko tada kreće iz morskih dubina,
zrakom svetla stiže jednostavno, kraće.
I po suncu znade, po zvezdama, travi –
onda kada biva tek zamišljen, beo –
da ga zalud vuku i reke i mora,
da je s njima sljubljen, al naizgled ceo.

***

U rolni se filma ista scena mota –
obraćanje smrtnih u svetle kristale,
presovanje peska u pamćenje slika –
u režiji snenoj puste morske šale.
Na pučini modroj, u liniji punoj,
tek poneki galeb, ili pena neka
ko slučajni prizor, a čuvar poretka,
svedoci su novog igranja svršetka :
mrtvi ištu talas numeru da krene
ne bi li se odmah, a po sudbe znaku,
po pozivu s vrha, baš sa glavne stene
upisali opet u zemljsku traku novog filma.

Borivoj Vujić