Poema „Gavran“ kao spirala tuge, bola i unutrašnje agonije

Poema ,,Gavran" (The Raven) Edgara Alana Poa (1809-1849), jedno od najpoznatijih dela američke književnosti i simbolističke poezije, prvi put je objavljena 29. januara 1845. godine. Ona odražava Poovu opsesiju smrću, gubitkom i psihološkim ponorom punim tuge i beznađa. 

Kombinujući melodičnost stiha, opsesivni ritam i simboliku, „Gavran“ ostavlja dubok utisak i bavi se univerzalnim temama patnje, gubitka i opsesivnih misli.

Atmosfera u pesmi je mračna i klaustrofobična, smeštena u prostor noćne sobe koja postaje ogledalo unutrašnje tame. Pesnikov junak ne uspeva da pobegne iz lavirinta tuge tako da gavran postaje samo glas unutrašnje agonije i metafora samodestruktivnog uma.

E. A. Po pripoveda o ljubavniku koji tuguje zbog gubitka voljene Lenore koga posećuje tajanstveni gavran. To nije samo ptica – već prorok - glasnik koji sedeći na bisti boginje mudrosti donosi iz „Plutonskih dvorova“ mračni podzemni svet rimskih mitologija. Njegovo stalno ponavljanje „Nevermore“ (nikad više) simbolizuje neizbežnost smrti i konačnog gubitka.

Dok se pesnikov junak nada da će pronaći utehu, gavran neumoljivo negira sve mogućnosti ponovnog susreta sa Lenorom. Njegova prisutnost predstavlja opsesivni podsetnik na ono što je nepovratno izgubljeno. 

Lenora se ne pojavljuje direktno u pesmi, ali njena odsutnost prožima svaki stih. Ona je idealizovana, nepristupačna vizija savršenstva. Sve to podseća na Poovu sklonost ka motivu eteričnih, mrtvih žena (što se može povezati i sa gubitkom njegove mlade supruge Virdžinije). U tom smislu, Lenora nije samo pojedinačna figura – ona je simbol svih neostvarenih, izgubljenih i nedostižnih ljubavi.

Na dubljem nivou, „Gavran“ je pesma o sudbini, smrti i neibežnosti ljudske prolaznosti. Predstavlja egzistencijalni portret čoveka zarobljenog u vlastitom ponoru bola, nesposobnog da pronađe izlaz iz sopstvene senke.

Pesnikov junak - akter nije samo čovek koji pati zbog gubitka voljene osobe – on je arhetipska figura čoveka suočenog sa neibežnim pitanjem - o besmislu i smrtnosti. Ona može predstavljati i apsurd postojanja, slično kao kod Kafke ili Beketa, jer ne donosi objašnjenja ni utehu, već samo hladnu, neumoljivu tišinu postojanja.

GAVRAN

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,

nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,

bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.

„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,

samo to i ništa više.“

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;

svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.

De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim

za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše

njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše

anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,

neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;

da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko

na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,

posetilac neki pozni, zakuca što može tiše

na vrata i ništa više.“

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:

„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,

bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,

da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše –

samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,

slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,

i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,

„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,

„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,

samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.

I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.

„Na prozoru, u kapcima, mora biti, nekog ima,

miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,

miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,

vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada

lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,

gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,

niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše

povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,

slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,

zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.

„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,

što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –

kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“

Reče Gavran: „Nikad više.“

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,

mada smislom reči ove meni malo jasno biše:

al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,

i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,

zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,

s’ tim imenom „Nikad više.“

No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,

reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.

Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta

a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,

odleteše i on ko i Nade što me ostaviše.“

Reče Gavran: „Nikad više.“

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,

„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,

valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,

dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,

tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,

tužni pripev: „Nikad više.“

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,

naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,

i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno

u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,

šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,

misli, grakćuć: „Nikad više.“

Sedeć, slutnjom srce morih, 

i ni reči ne prozborih 

tici čije plamne oči do srca me prostreliše:

i u misli zanesena, meni klonu glava snena

sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,

prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva

kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše

„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada

da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:

pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“

Reče Gavran: „Nikad više.“

„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,

zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,

dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu

uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,

uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“

Reče Gavran: „Nikad više.“

„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,

u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!

S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,

samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;

izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“

Reče Gavran: „Nikad više.“

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,

krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,

oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,

svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:

duša mi se od te senke što se njišuć podom piše

spasti neće – nikad više!

Borivoj Vujić