Džordž Orvel: ,,Kako umire sirotinja"

Erik Artur Bler, poznat po pseudonimu Džordž Orvel (1903-1950) napisao je mnoga značajna dela među kojima su najistaknutija: "Životinjska farma" , "Burmanski dani", "Put u Vigan" , "U borbi za vazduh" , "1984" i dr. Iako ga pamtimo po romanima, tokom većeg dela života bio je zapravo poznat po žurnalistici, kritikama, esejima, recenzijama i kolumnama. Svakako je prepoznatljiv kao suptilan literata, negovanog stila i istančanog ukusa. Osim lucidne angažovane literature sa političkim porukama, Orvela krase i dela napisana pod uticajem svog specifičnog životnog stila (bio je poznat kao veliki esteta i hedonista).

Sva njegova dela zapravo predstavljaju svojevrsan dnevnik, ispovest moralnog čoveka koji je bio zaokupljen bitnim javnim političkim i duhovnim zbivanjima svog doba. Bio je čovek koji nije stajao po strani. Ulazeći u razne polemike i kritike, iznad svega je vodio računa o očuvanju svog integriteta, fanatično težeći individualnom poštenju kao konačnom cilju svog sudelovanja u dešavanjima oko sebe. Problemi individualnih prava, slobode i istinitosti su po Orvelu suštinski problemi koji određuju strukturu čitavog savremenog sveta.

Bio je krhkog zdravlja što je u značajnoj meri doprinelo da upozna sve nedaće bolničkog života i lečenja. U eseju pod nazivom "Kako umire sirotinja" (objavljen 1946. godine) Orvel opisuje stanje u jednoj neimenovanoj bolnici kao mesto koje reflektuje hladnoću i bezosećajnost društva prema siromašnima i beskućnicima. Bolnica predstavlja simbol institucionalne ravnodušnosti i nedostatka brige prema najugroženijim članovima zajednice. Atmosfera u njoj je depresivna i bezlična, gde se osoblje više bavi birokratskim procedurama nego ljudskim potrebama. Orvel kritikuje ne samo bolnicu kao instituciju, već i širi društveni sistem koji ne pruža dovoljno podrške pojedincu.

KAKO UMIRE SIROTINJA (odlomak)

Hiljadu devet stotina i devete godine proveo sam nekoliko nedelja u bolnici X u petnaestom okrugu Pariza. Službenik za prijem bolesnika podvrgnuo me je strogom ispitivanju i doista nekih dvadesetak minuta odgovarao sam na pitanja pre nego što su me primili. Ako ste ikad morali ispunjavati obrasce u nekoj latinskoj zemlji, onda znate o kakvim se pitanjima radi. Već sam nekoliko dana imao visoku temperaturu i pri kraju razgovora jedva sam se držao na nogama. Iza mene, malodušni bolesnici su sa zavežljajima smotanim u šarene rupce čekali svoj red.

U krevetu u istom redu sa mojim, samo malo dalje, ležao je starac ćelave glave i obešenih brkova, jako otečenog lica, koji je bolovao od neke bolesti od koje je gotovo neprestano mokrio. Uz krevet mu je stoga stajala velika staklena posuda. Jednog su mu dana u posetu došle žena i kći. Čim ih je ugledao, starčevo je lice zasjalo od sreće i iznenađenja i dok se njegova kći, lepa devojka od nekih dvadeset godina približavala krevetu, primetio sam kako se njegova ruka pod pokrivačem miče prema njoj. Učinilo mi se da već unapred vidim prizor koji će uslediti - devojka na kolenima uz očev krevet dok starčeva ruka počiva na njezinoj glavi dajući joj svoj blagoslov na samrtnoj postelji. Ali ne, samo joj je u ruku turnuo svoju gusku koju je ona spremno prihvatila i istresla sadržaj u posudu uz krevet.

Nekih dvadesetak kreveta dalje od mene ležao je bolesnik broj 57 - mislim da je to bio njegov broj - koji je bolovao od ciroze jetre. Svi su ga na odeljenju poznavali iz viđenja jer je ponekad služio kao predmet predavanja. Dva puta nedeljno, poslepodne, visok, ozbiljan lekar držao je na odeljenju predavanja studentima i više nego jedanput starac broj 57 bio bi dovezen na kolicima u sredinu sobe gde bi doktor podigao njegovu spavaćicu, opipavao prstima veliku mlohavu oteklinu na čovjekovu trbuhu - obolelu jetru, pretpostavljam - i objašnjavao bi uverljivo da je ta bolest posledica alkoholizma i vrlo česta u zemljama gde se mnogo pije vino. Po običaju, on bolesniku ne bi rekao ni reč, niti bi mu se nasmešio, niti mu kimnuo glavom ili bilo čim pokazao svoju zahvalnost. Dok bi predavao, vrlo uspravan i ozbiljan, držao bi njegovo istrošeno telo u obe ruke okrećući ga ponekad kao žena valjak za testo. Broj 57 je to sve strpljivo podnosio. Očito bio je stari bolnički štakor, redovan izložak na predavanjima, a njegova jetra već odavno određena za jednu staklenku u nekom zavodu za patologiju. Posve ravnodušan na ono što o njemu pričaju, ležao bi s očima uperenim u prazno, dok bi ga doktor pokazivao kao komad starinskog porculana. Mogao je imati oko šezdeset godina i bio je zaprepašćujuće sićušan. Njegovo lice, bledo kao pergament, usukalo se i izgledalo je maleno kao u neke lutke.

 

Jednog jutra, još pre nego što su stigle bolničarke, moj me sused probudio trzajući mi jastuk. "Broj 57!" - i zalamatao rukama iznad glave. Soba je bila u polumraku, ali moglo se razabrati što se u njoj zbiva. Mogao sam videti starog broj 57 kako leži skvrčen na boku. Glava mu je visila s kreveta, a lice bilo okrenuto prema meni. Umro je tokom noći, a niko nije primetio kada. Bolničarke su ravnodušno primile vest o starčevoj smrti i pošle svojim poslom. Posle dugo vremena, sat i više, druge dve bolničarke umarširale su u jednoredu u sobu, baš kao dva vojnika, klampajući bučno svojim cokulama i smotale mrtvoga starca u plahtu, ali ga nisu iznele iz sobe.

Kasnije, kad se već razdanilo, imao sam vremena da malo bolje pogledam broj 57. I tako, legao sam na bok i promatrao ga. Neobično, ali istinito, on je bio za mene prvi Evropljanin kojeg sam video mrtva. I pre sam viđao mrtve ljude, ali su uvek bili Azijci i obično ljudi koji su umrli naprasnom smrću, poginuli. Oči broja 57 bile su još otvorene i usta su mu bila razjapljena, a njegovo sitno lice iskrivljeno u smrtnoj agoniji. Najviše me je zaprepastila bljedoća njegova lica. I pre je bio bled, ali sad je bio malo sivlji od plahta. Dok sam piljio u to sitno, isušeno lice, pade mi na um da je taj odvratan komad otpada što tu čeka da ga odvezu i bace na kamenu ploču u dvorani za seciranje, posledica »prirodne« smrti, jedne od onih smrti za koju molimo Boga u liturgiji. Pogledaj, rekoh sam sebi, to je ono što te čeka za dvadeset, trideset, četrdeset godina. Gledaj kako umiru sretnici, oni koji dožive starost. Svi želimo živeti, naravno; doista na životu ostajemo samo iz straha od smrti, ali sad mislim, kao što sam i tad mislio, da je bolje umreti naprasnom smrću, nego od starosti i istrošenosti. Ljudi govore o strahotama rata, ali koje je oružje čovek ikad izmislio koje se u svojoj okrutnosti približava nekim najčešćim bolestima?

Prirodna smrt, nešto polagano, smrdljivo i bolno. Pa čak i tad postoji razlika umrete li kod kuće u svom krevetu ili u nekoj bolnici. Taj jadni stari nesretnik koji se upravo ugasio kao batrljak sveće bio je toliko nezametljiv da niko nije došao uz njegovu smrtnu postelju da ga isprati. Bio je samo broj, a potom "predmet" za studentske skalpele. Jezive li smrti, umreti na takvom mestu! U bolnici X kreveti su bili vrlo blizu i nije bilo zastornih pregrada. Zamislite, na primer, da umrete kao onaj mali čovek čiji je krevet bio neko vreme uz podnožje mojeg, onaj što je vriskao kad bi ga dotakli pokrivači! 

Ne zaboravimo da su ljudi na samrti često više ili manje bistra duha još dan-dva ili otprilike toliko prije svog kraja.

Strah od bolnice još uvek ledi srca sirotinje, a u svima nama ostalima tek što je nestao. Ta crna mrlja leži plitko ispod površine naše svesti.

Borivoj Vujić