Sokratovo učenje

Sokrat je živeo u V veku pre nove ere, u razdoblju koje je izuzetno važno za istoriju Grčke, kada su na Akropolju podignuti Partenon i Propileji, koje i danas posećuje veliki broj naših savremenika. To je istovremeno doba velikih preokreta i događaja. Pre svega treba izdvojiti rat protiv Persije, najmoćnije sile tog doba. Iako je rat protiv Persijanaca ostavio spaljene gradove sa desetkovanim brojem stanovništva, Grci su se uspešno i brzo oporavili. Kao pomorski narod, imali su razvijen osećaj za trgovinu i putovanja, te nakon završenog rata i pobede nad Persijancima osigurana im je jaka ekonomska ekspanzija na Mediteranu i Bliskom istoku.

Suparništvo između grčkih gradova, uzrok je Peloponeskom ratu tokom kojeg će se trideset godina sukobljavati Sparta i Atina. Sokrat je u ovom ratu učestvovao više puta kao atinski hoplit. Ispunjavao je svoju vojničku dužnost građanina Atine kako bi dao lični doprinos u odbrani domovine.

U vreme mira, bio je poznat kao čovek koji ,,ratuje" rečima i dijalogom. Bio mu je stran svaki dogmatizam. Tvrdio je da nema nikakvo specijalno učenje koje bi prenosio na svoje učenike i simpatizere, već im je pomagao da pronađu istinu u sebi samima. Može se reći da je bio katalizator istine koju svako nosi u sebi, a koja predstavlja koren buduće mudrosti.

VRLINA I ZNANJE

,,Potrebno je tragati za znanjem da bi se moglo moralno delovati, a samim tim ispravno voditi svoj život i oplemeniti sopstvenu dušu, podići je u moralnom i intelektualnom pogledu i tako postići vrlinu. Time se ostvaruje etički pojam koji označava ispunjavanje svrhe postojanja. Čovek mora posedovati vrhunsko znanje u svojoj oblasti delovanja ali ne samo u poslovnoj sferi i porodici već i u banalnoj svakodnevnici života. Osnovno je da u svim segmentima života poseduje znanje dobra i zla. Zlo je proizvod sopstvenog neznanja, zablude i pogrešnog rasuđivanja. Mudrost je ispravno znanje i razlikovanje ta dva pojma što dovodi do praktične spoznaje samoga sebe. Nemoguće je postići vrlinu, a da se pri tome ne živi u skladu sa njom. Vrlina i znanje uvek moraju usko biti vezane za ljudsko delovanje. Nosilac vrline i znanja postaje istinski mudrac." (Sokrat)

U svojim predavanjima i dijalozima poznat je po tome što je zbunjivao učenike i sagovornike kako bi u njima probudio samospoznaju. To je koristan put bez kraja, jer se iza jednog neznanja uvek otkriva neko novo. Ovaj dug proces predstavlja stazu kojom je moguće dosegnuti iskustvo istine, znanja i pravde.

Tvrdio je kako je neophodno u preispitivanju svesti, kao potrebi da se dopre u najdublje odaje sopstva, probudi unutarnji pokretač transformacije. Tako za korenitu promenu u pojedinim razmišljanjima treba dosegnuti dno, vratiti se u vreme koje je prethodilo postojećem stanju dok su stvari bile još u potencijalu, kako bi se moglo razumeti ono što je bilo pogrešno od samog početka.

MUDROST I DIJALOG

Mudar čovek je onaj koji prepoznaje svoje neznanje i greške. Prihvatanje vlastitog neznanja otvara duh i budi ljubav prema učenju i mudrosti koja je temelj filozofije. Biti filozof znači buditi u sebi težnju prema nepoznatom, a to može samo onaj koji je prepoznao vlastito neznanje i koji može preispitati i prihvatiti drugačije mišljenje. Tako se rađa dijalog, poznata filozofska faza Sokratovog učenja. Dijalog pretpostavlja postojanje dveju osoba koje pristaju razgovarati o istoj temi i spremne su saslušati jedna drugu, sa željom da se dođe do zajedničkog cilja. Na ovaj način se može ostvariti napredovanje koje pomera polaznu tačku u razgovoru, prevazilazeći eventualne razlike u razmišljanjima. 

,,Mnogi su govorili za njega da je mudar. Slušajući ga neko vreme shvatio sam da zapravo to i nije sasvim tačno. Ni on a ni ja, nismo posedovali neko vredno znanje. On zapravo nije znao gotovo ništa, a mislio je da zna. Ja nisam znao dovoljno toga i nisam mislio da znam. Nisam bio siguran da sam zbog toga mudriji od njega. Posetio sam i druge mudrace i mogu slobodno reći da ni oni, premda duboko uvereni u vlastitu mudrost, nisu mogli dati jasan odgovor na ono što sam ih hteo pitati. Oni koji su uživali najveći ugled zbog svoje mudrosti, kao da su znali manje nego što je zapravo potrebno da bi ih tim imenom nazivali. Posetih i velike pesnike. U njihovim je delima bilo mudrosti, jer su ih bogovi bili nadahnuli, no to ih nije činilo mudrima, premda su i oni bili drugačijeg mišljenja. Obišao sam mnoge vredne ljude, zanatlije, zemljoradnike, trgovce. Oni su svi bili mudri i pametni u svojoj branši. Većina njih je smatrala da su mudri u svemu, što naravno nije istina. Nisam mogao naći nijednog čoveka koji bi posedovao istinsku mudrost. Takva mudrost, nama, običnim smrtnicima nije data da bi proživeli život. Život nam je podaren da bi tragali za znanjem, oplemenjujući sopstvenu dušu. On je prolazan i potrošiće se jednim treptajem vremena." (Sokrat)

SAVEST

Sokrat je govorio o postojanju unutarnjeg glasa koji mu je uvek savetovao šta ne treba činiti. Taj unutarnji glas on naziva ,,demonom" i definiše ga kao glas savesti koji omogućava čoveku da očuva svoje dostojanstvo i da bude ono što jeste. Sokrat stavlja bit božanstva u ,,demona" kojeg svaki pojedinac nosi u sebi i preko njega stvara sponu sa duhom i univerzumom. Dakle, on nije izmislio novo božanstvo već je definisao savest. Potvrdio je da se glas pojedinca može razlikovati od glasa društva. Za vlast koja se boji pojedinca, Sokrat je svojim delovanjem u javnosti predstavljao opasnost. Poticao je Atinjane da slušaju svoj unutarnji glas i da uče razgovarati sa sobom, uspostavljajući tako unutarnju vezu kao izvor dijaloga.

Navukao je na sebe zavist i gnev mnogih neistomišljenika. Optužen je pred atinskim sudom za bezbožnost, nemoral i širenje neistina, te mu je izrečena smrtna kazna. Sokrat nije bežao pred tom osudom jer je poštovao zakone i voleo svoj grad. Mogao je smrtnu kaznu zameniti izgnanstvom iz grada i gubitkom svih građanskih prava, ali je izabrao časnu smrt. Tokom trideset dana koliko je proveo u zatvoru pre pogubljenja, vreme je provodio razgovarajući sa mnogima, od prijatelja koji su ga posećivali do zatvorskih uposlenika, objašnjavajući im zašto se ne treba plašiti smrti.

Sokratova učenja nadilaze njegovo vreme, stvarajući od svog znanja i duha večnu epohu. Istina je moćna po nameri, ali je slaba po učinku. Njeno prisustvo u svetu oduvek deluje slučajno. Granice Sokratove misli su u stvari granice razuma. U našoj duhovnoj tradiciji, koja je na tragu njegove misli, racionalno znanje je suviše uveličano. Mi ne možemo podneti ono što ne razumemo ili ne znamo. 

Razum bi bio tiranin ako pored sebe ne bi priznao ono što nije razumno, ono nagonsko i nesvesno. Ljubav nije razumna, ali bez nje bi se potirala sva bujnost života. Razum i logika mogu da funkcionišu besprekorno, ali ono što ih podržava nije razumno i logično. To je nešto u šta se samo veruje. Može se reći da smo se svi na izvestan način tokom života susretali sa Sokratom u nama, jer težimo upoznati i približiti se onom istinskom, dobrom i pravednom - u svim životnim traganjima.

Borivoj Vujić