Sto godina od smrti Franca Kafke

Franc Kafka, jedan od najvećih autora XX veka, rođen je 3. jula 1883. godine u Pragu gde je završio nemačku gimnaziju i pravni fakultet. Kao pravnik je radio u državnom osiguravajućem društvu. Često je pribegavao komunikaciji preko pisama, ostavivši iza sebe na stotine istih, od kojih su mnoga predstavljala mala književna dela. Pored toga krasili su ga i radovi napisani u formi kratkih priča i pripovetki. Posle teške bolesti preminuo je 3. juna 1924. godine. Mnoga dela su sačuvana najviše zahvaljujući bliskom prijatelju Maksu Brodu, koji nije ispunio Kafkinu želju da posle njegove smrti sve neobjavljene spise spali. Ono malo dela koja su objavljena tokom piščevog života nisu privukla širu pažnju, dok se to svakako ne može reći i za posthumni period.

Prva Kafkina zbirka ,,Razmatranje" iz 1913. godine, sastoji se od proznih minijatura. Slede tri pripovetke ,,Osuda" (1913), zatim ,,Preobražaj" (1915) i ,,U kažnjeničkoj koloniji" (1919). Novije kratke priče sabrane su u zbirkama ,,Seoski lekar" (1919) i ,,Umetnik u gladovanju" (1924). Nakon Kafkine smrti iz ostavštine su obelodanjeni romani ,,Proces" (1925), zatim ,,Dvorac" (1926) i ,,Amerika" (1927), kao i još tridesetak pripovetki, zapisa, dnevnika i pisama. Izuzmu li se pomenuti romani, koji nisu bili dovršeni, ostaje širok opus baziran uglavnom na kratkim proznim radovima.

Celokupan opus prožet je filozofskim načinom posmatranja stvari. U njegovim delima sve je varka, postoji cilj, ali nema puta, sve se pretvara u oklevanje gde su priznanje i laž u istoj ravni. Da bi čovek mogao priznati, mora lagati. Očigledna je odsutnost refleksija koja bi trebala da znači svođenje pojedinosti na opšte zakonitosti. U Kafkinim delima toga jednostavno nema, već se sve svodi na apsurdne i nemotivisane odnose koji su predstavljeni kao da su posve razumljivi i svakodnevni. Taj teskoban svet poput mučnog sna nosi pečat naše univerzalne stvarnosti.

Kafkin ,,junak" je gotovo uvek tesno povezan sa prostorom koji ga okružuje, te na taj način slikovito izražava unutrašnji svet patnje i tegobe njegove egzistencije. Taj prostor je neobičan i neprijatan. a atmosfera koja u njemu vlada je mračna, zagušljiva i ubitačna. ,,Junak" živi u svetu otuđenja i sukoba gde svaki čovek gubi svest o svojoj podvojenosti i olako se prepušta snu u kojem je uronjen. Taj svet nalikuje nekada pravom lavirintu u koji vodi poseban ulaz i kroz njega Kafkini junaci ulaze samo jednom, jer izlaska iz njega nema. 

Dovoljno je pročitati nekoliko pripovedaka i kratkih priča kako bi se dobila potpuna slika o tom svetu apsurda i uzaludne nade. Kafkin svet se može opisati kao projekcija njegovih ideja i mentalnih slika koje su ga očigledno opsedale. Te slike su na određeni način uspešno umetnički oblikovane i čitaoca podstiču na razna tumačenja. Kafka je klasik modernizma, jer je izuzetnim umećem uspeo izraziti duhovno stanje te epohe i opisati ga tako da prekoračuje granice horizonta očekivanja čitaoca njegovog vremena, pa su poruke u njegovim delima postale jasnije tek idućim generacijama.

Tri kratke priče:

PUTNIK U TRAMVAJU

Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim.

Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. – Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno. Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori suknje se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke. Otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo.

Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome.

RASEJANO GLEDANJE KROZ PROZOR

Šta ćemo činiti ovih prolećnih dana što sada brzo nailaze? Jutros je nebo bilo sivo, ali ako sad priđeš prozoru, iznenadiš se i prisloniš obraz uz prozorsku kvaku.

Dole se vidi svetlost sunca – koje, istina, već zalazi – na licu devojčice detinjasta izgleda, koja bezbrižno korača i osvrće se, a u isti mah na njenom licu se vidi i senka muškarca koji nailazi za njom brže koračajući. A zatim je muškarac već prošao i lice devojčice je sasvim svetlo.

PROLAZNICI KOJI TRČE

Kad šetamo noću nekom ulicom i kad neki čovek, vidljiv već izdaleka – jer ulica pred nama se penje, a uštap je – natrči na nas, mi ga nećemo ščepati, čak ako je i slab i u ritama, čak ako neko i juri za njim i viče, nego ćemo ga pustiti da trči dalje.

Jer noć je, i mi uopšte nismo krivi što se ispred nas penje ulica obasjana mesečinom; osim toga, možda se njih dvojica jure zabave radi, možda obojica gone nekog trećeg, možda je prvi nevino progonjen, možda drugi želi da ubije, pa bismo postali saučesnici u ubistvu, možda njih dvojica i ne znaju jedan za drugog, nego svaki na sopstvenu odgovornost trči u svoju postelju, možda su to mjesečari, možda je prvi naoružan.

I, najzad, zar mi ne smemo biti umorni, zar nismo popili toliko vina? Sretni smo što više ne vidimo ni onog drugog.

Sa sigurnošću možemo tvrditi kako je Kafka pisao o stvarnosti i situacijama koje prate ljude u svakodnevnom životu. Na specifičan način, često kroz nadrealni humor, prikazivao je borbu pojedinca protiv nepravde i apsurda, ostavivši neizbrisiv trag, kako u književnosti, tako i u društvu, postavši, baš kao i njegova dela, svevremen i večan.

Borivoj Vujić