Solipsizam

 

Solipsizam je filozofski koncept prema kome individua prepoznaje samo svoj um kao jedinu stvarnost koja postoji i ne može biti sigurna u postojanje bilo čega van svoje svesnosti. On ne predstavlja toliko sumnju u postojanje stvarnosti koliko prepoznavanje važnosti uloge sopstvenog uma. Svaki pojedinac može biti svestan svojih misli, svesti i emocija, ali nema direktan pristup unutrašnjim iskustvima drugih. Drugim rečima, možemo biti sigurni u postojanje sopstvenog uma, ali ne možemo biti sigurni da drugi ljudi ili bića imaju um koji na isti način percepira stvarnost poput našeg. 

Prema ovom konceptu, Univerzum postoji samo u našoj glavi, a nakon smrti nestaje sa nama. Solipsizam se može izraziti i na sledeći način: ,,Sve što znam je da postojim" ili ,,sve što znam, mora da proizilazi direktno iz činjenice mog postojanja." 

Ovaj problem dovodi do suštine solipsistčke dileme koja otvara mogućnost da sve oko nas zapravo predstavlja iluziju ili fikciju koju naš um stvara. Ova pozicija je izolujuća po svojoj prirodi jer poriče postojanje bilo kog drugog svesnog bića, ili barem prikazuje našu sposobnost da budemo sigurni u njeno postojanje. Taj ekstremni oblik subjektivnog idealizma koji poriče da ljudski um ima valjanu osnovu za verovanje u postojanje bilo čega osim sebe samog, postaje posledica uverenja da se znanje mora tražiti unutar ličnog iskustva. 

Solipsizam sadašnjeg trenutka proteže svoj skepticizam čak i na vlastita prethodna stanja, tako da sve što je ostalo je ovde i sada. Ovaj koncept smatra da postoji samo sopstvo i da iz njega mogu nastupiti određene etičke implikacije. Jedna takva implikacija mogla bi biti vrsta egocentrične etike, koja pokušava da opravda sebičnost u našem ponašanju. 

Istorijski gledano, alternativa na ovo razmišljanje je često dualistička. Mnogi filozofi nam govore da treba priznati postojanje drugih umova na osnovu spoljašnjeg ponašanja koje zapažamo i komunikacije sa njima. Osnovni aspekt ljudske društvenosti je taj što imamo sposobnost rasuđivanja pojedinih mentalnih stanja, kao što su verovanja, želje, namere, osećanja i dr. Na taj način tumačimo, razumemo i predviđamo ponašanje drugih, pod uslovom da imaju slična mentalna iskustva kao i mi. 

Dakle, sve ostaje u sferi filozofskog izazova, da se postojanje drugih umova ne može u potpunosti dokazati ili direktno iskusiti.

Problem postojanja drugih umova je česta tema u epistemologiji (filozofiji znanja). Znanje je prvi definisao Platon i to kao ,,opravdano istinsko verovanje". Značenje toga možemo istražiti kroz sledeća razmišljanja:

MINHAUZENOVA TRILEMA - nastala po baronu Minhauzenu koji je navodno izvukao sebe i konja iz močvare, vukavši se za sopstvenu kosu (?), predstavlja filozofski izraz nastao da bi se istakla navodna nemogućnost da se dokaže bilo koja istina, čak i u oblastima logike i matematike. Ovaj termin je skovao nemački filozof Hans Albert i odnosi se na trostruki problem u epistemologiji ,,opravdanog verovanja". Za svako saznanje može da se postavi pitanje: ,,Kako znam da je ovo istina?" Ako se nađe dokaz, isto pitanje se može postaviti i za taj dokaz, i za svaki naredni dokaz. Minhauzenova trilema daje tri mogućnosti pri nalaženju dokaza istine:

1) Ako je poznata neka istina, naša verovanja se ne mogu opravdati jer bi to dovelo do beskonačnog nazadovanja, gde svaki dokaz zahteva naredni dokaz, tj. dokazi se daju jedan za drugim u beskraj. 2) Aksiomatski dokaz - oslanjamo se na našu veru da su verovanja istinita - počiva na pretpostavkama koje su prihvaćene za tačne, drugim rečima, u dokazivanju se dolazi do osnovne pretpostavke koja se uzima za istinitu. 3) Cirkularna dokazivanja - Naša verovanja se ne mogu opravdati jer bi bila primer kružnog rasuđivanja kod koga se teorija i dokaz uzajamno dokazuju. 

Trilema se tako sastoji u odlučivanju između tri jednako nezadovoljavajuća izbora (odgovora). Mnogi od nas imaju određeno iskustvo kroz primer kada dete stalno pita ,,Zašto"? U većini slučajeva, nakon višestrukog odgovaranja na isto pitanje, dolazi do tačke kada roditelj odustaje od objašnjenja i kaže: ,,jer sam ti tako rekao". (epistemologija u praksi)

Problematika postojanja ,,drugih umova" određuje složenost pojma svesti i otežava određivanje specifičnih markera koji bi bili univerzalno primenjivi na različite osobe. Ova kompleksnost dovodi do zaključka da je solipsizam apstraktan i da ostaje izolovan u sferi pokušaja objašnjenja teorije uma, tako da čoveku ostaje mogućnost da kroz empatiju, komunikaciju i zajedničke aktivnosti spozna postojanje drugih umova. Ove metode se oslanjaju na vidljiva ponašanja i interakcije, a ne na pretpostavci o zajedničkom svesnom iskustvu.

Gotovo nijedan veliki filozof nije čvrsto zastupao solipsističko stajalište. Kao teorija, nalazi se naizgled daleko od racionalnosti, pa s obzirom na to, logično je zapitati se zašto bi problemu solipsizma trebalo posvetiti bilo kakvu pažnju. Međutim, ako imamo sigurno znanje jedino vlastitog uma i svojih mentalnih stanja, onda ne možemo sa sigurnošću tvrditi da postoje umovi drugih i spoljašnji svet, te smo prisiljeni tvrditi da sigurno znamo jedino da postoji naš um i naša mentalna stanja.

,,MOZAK U BURETU"

Solipsizam nema direktnu praktičnu primenu u svakodnevnom životu. On dovodi u pitanje postojanje bilo čega što je izvan našeg uma, međutim može podstaći instrospekciju i dublje razumevanje ličnih percepcija i stvarnosti. Eksperimentalno je vrlo teško dokazati prirodu ovakvog koncepta, te ostaju samo misaoni opiti, kao što je pojam ,,mozak u buretu" koji stimulišu filozofsko istraživanje i debatu umesto empirijskog testiranja validnosti takvih ideja.

Filozof Rene Dekart je u XVII veku pretpostavio postojanje nekog ,,zlog duha" koji nas obmanjuje i kontroliše sve naše nadražaje. To je bila osnova za stvaranje misaonog eksperimenta pod nazivom ,,Mozak u buretu" koji u potpunosti preispituje našu stvarnost. Ovaj eksperiment predstavlja hipotetičku situaciju u kojoj su svi mozgovi u buretu, odnosno ostavama, koje kontroliše ,,neko" sa mogućnošću kreiranja virtuelnih nadražaja (nešto poput filma ,,Matriks"). Mozak bi registrovao te nadražaje na potpuno isti način kao što mi danas procesuiramo iskustva s obzirom na to da se ona ionako već tumače kao električni signali.

Ovakav misaoni eksperiment ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem veštačkih stimulacija, a da toga nismo svesni. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario računarske simulacije koji ukazuje da umesto pojma ,,mozgovi u ostavi" možemo govoriti o virtuelnom svetu koji je kreirala neka viša svest ili napredna inteligencija.

Borivoj Vujić