Teorije zavere - konspiracionizam

Teorije zavere (konspirativne teorije), predstavljaju verovanja i ideje da postoji tajna, najčešće zlonamerna sila koju čini grupa ljudi skrivena ,,iza javne scene" kreirajući događaje na lokalnom ili globalnom nivou. Ove teorije se u svom najširem značenju baziraju na pretpostavkama, interpretacijama, izmišljenim informacijama, predrasudama, sujeverju, paranoji ili drugim vrstama neracionalnog mišljenja.

Čovek često prihvata ovakve društvene fenomene zbog individualne potrebe i želje za pronalaženjem jednostavnih objašnjenja za pojedine događaje. One podstiču nepoverenje i šire dezinformacije čime doprinose društvenim tenzijama.

Postoji mnogo načina na koji naš mozak pokušava da razluči ovaj svet. Razne legende, anegdote, glasine, lažne vesti i sl. u velikoj meri doprinose stvaranju teorije zavera. One imaju sve elemente dobre priče - strašne negativce, kreativne zaplete i moralne lekcije. Zbog svega toga, dobro skrojena zavera može da raspali maštu velikog broja ljudi.

Vodeće teorije zavere često se bave nekom dvosmislenošću ili misterijom vezanom za ubistva, nesreće, prirodne fenomene, bolesti itd. Tamo gde vlasti ne mogu ili ne žele da pruže više informacija o nekim pojavama, stvaraju se pogodni uslovi za opšte nepoverenje. U tom slučaju javnost prihvata zavere koje savršeno popunjavaju prazninu koja se stvara u ljudskom umu. Ovo se dodatno pojačava činjenicom da vrlo često nauka, vladine istrage i drugi legitimni oblici sakupljanja informacija umeju da budu izuzetno spori i netransparentni. Na opšte nepoverenje, u mnogim državama utiče porast korupcije, kao i zloupotreba ovlašćenja i položaja na raznim nivoima vlasti. 

Teorije zavere mogu da postanu veoma popularne, da upadnu u petlju pozitivne povratne informacije, u kojoj, što se više o njima raspravlja, to legitimnije zvuče. Napredak u razvoju društvenih mreža i uspon novih tehnologija predstavljaju vodeći faktor za lako prenošenje raznolikih vesti i informacija. U takvom obilju postajemo konzumenti svega i svačega, gde je izuzetno teško filtrirati istinu. Nastaje individualna percepcija stvari, upotpunjena stavovima onih koji sumnjaju u sve. Ti stavovi postaju za njih pravi i jedino istiniti koje potom slede manje ili veće grupacije ljudi.

Sve ovo može biti podsticaj za tribalizam, jer grupa ljudi zajedno prihvata određeno mišljenje, stvarajući time osećaj zajedništva protiv navodnih neistomišljenika. Osećaj tribalizma može stvoriti polarizaciju i otežati objektivno razumevanje stvarnosti. Ljudi se identifikuju i povezuju potvrđujući postojeće uverenje i osećaj solidarnosti unutar svoje grupe. 

Pored toga, često se kao objašnjenje za verovanje u teorije zavere navodi potreba pojedinca za kontrolom. Pošto mnoge individue ne osećaju kontrolu nad svojim životom, ove teorije im pružaju kompenzaciju za taj osećaj. Svaka situaciona pretnja iz spoljašnjeg okruženja povećava spremnost pojedinca da izgradi neki stav ili poveruje u teoriju zavere kao odbrambeni mehanizam protiv straha od nepoznatog. Osećanje nemoći koje ljudi imaju i teškoća da objasne i predvide događaje koji ih okružuju, stvaraju pogodne uslove za konspiracionizam.

U moru informacija, ljudi su postali opsednuti otkrivanjem skrivenih značenja, gde sve više dominira skepsa. Izgubljeno je poverenje u institucije, te ne postoji saglasje oko zajedničke percepcije stvarnosti. Iako zvuči nelogično, ta ogromna količina dostupnih podataka zapravo otežava istini da ispliva na videlo. 

Problem nastanka i širenja teorija zavere postaje veoma kompleksan i opseda moderno društvo. Svet u kome se sudaraju i prepliću interesi, volje i aktivnosti mnoštva pojedinaca biva sve nerazumljiviji i nepredvidljiviji, sa neočekivanim i neželjenim ishodima. Nastaje zastrašujuća pozornica puna bezličnih i haotičnih sila u kojoj teorije zavere nude ljudima svojevrsnu utehu i nadu, snažeći njihovu identitetsku funkciju i poziciju u društvu.

Borivoj Vujić