Sto godina od smrti Franca Kafke

KAFKIN ZAGONETNI KNJIŽEVNI SVET

Franc Kafka, jedan od najvećih autora 20. veka, rođen je 3. jula 1883. godine u Pragu gde je završio nemačku gimnaziju i pravni fakultet. Kao pravnik je radio u državnom osiguravajućem društvu. Zbog nedostatka slobodnog vremena često je pribegavao komunikaciji preko pisama, ostavivši iza sebe na stotine istih. Pored mnoštva pisama koja su predstavljala mala književna dela, krasili su ga radovi napisani u formi kratkih priča i pripovetki. Posle teške bolesti preminuo je 3. juna 1924. godine. Mnoga dela su sačuvana najviše zahvaljujući bliskom prijatelju Maksu Brodu, koji nije ispunio Kafkinu želju da posle njegove smrti sve neobjavljene spise spali. Ono malo dela koja su objavljena tokom piščevog života nisu privukla širu pažnju, što se svakako ne može reći za posthumni period.

Prva Kafkina zbirka ,,Razmatranje" iz 1913. godine, sastoji se od proznih minijatura. Slede tri pripovetke ,,Osuda" (1913), zatim ,,Preobražaj" (1915) i ,,U kažnjeničkoj koloniji" (1919). Novije kratke priče sabrane su u zbirkama ,,Seoski lekar" (1919) i ,,Umetnik u gladovanju" (1924). Nakon Kafkine smrti iz ostavštine su obelodanjeni romani ,,Proces" (1925), zatim ,,Dvorac" (1926) i ,,Amerika" (1927), kao i još tridesetak pripovetki, zapisa, dnevnika i pisama. Izuzmu li se pomenuti romani, koji nisu bili dovršeni, ostaje širok opus baziran uglavnom na kratkim proznim radovima.

Teme Kafkinih ostvarenja često govore o pojedincu, o njegovoj psihi, koja ma kakva bila nije u stanju stvoriti normalne međuljudske odnose. Društvena sredina u kojoj obitava je deformisana i karakteriše je jednoobraznost načina rešavanja konflikata. Kafka bira takve situacije, opterećene strahom, beznađem, nesigurnošću, gde se pojedinac uvek nalazi na raskrsnici nade i očaja i na kraju bira put koji vodi u propast.

Čulna opažanja u delima predstavljaju estetiku šoka, iznenađenja, kao i neobičnog viđenja običnih ili uobičajenih pojava i stvari. Ta estetika ne poznaje kategoriju razvitka radnje i njeno tumačenje, već u svojoj sažetosti sadrži svu onu nepredvidivu paradoksalnost koja krasi njegov stil pisanja. Kafkin svet nije složen ni po ideji razvitka ni po obrascu sukoba, već fascinira činjenica da njegovi likovi na izloženost svim problemima sa kojima se susreću, reaguju hladnokrvno sa dozom apsurdnog prihvatanja nastale situacije. 

Gotovo sva njegova dela nagoveštavaju sumnju u razum i prepoznavanje stvarnosti, ali sugestija koja iz njih zrači temelji se isključivo na neobičnim situacijama. Zagonetnost je njeno glavno obeležje i bez nje Kafkina proza bi izgubila svoj identitet i prepoznatljivost. Njegove priče nisu ni san, ni halucinacija, ni bajka, ni alegorija, već prikaz realnog sveta u kojem svi zajedno obitavamo. Sve što se odvija u njegovim delima samo dodatno komplikuje i otežava samu priču, tako da Kafka svojim stilom ne stvara nekakav prepoznatljiv sadržaj, nego ga dodatno zatvara i skriva pod velom tajanstvenosti.

Celokupan opus prožet je filozofskim načinom posmatranja stvari. U njegovim delima sve je varka, postoji cilj, ali nema puta, sve se pretvara u oklevanje gde su priznanje i laž u istoj ravni. Da bi čovek mogao priznati, mora lagati. Očigledna je odsutnost refleksija koja bi trebala da znači svođenje pojedinosti na opšte zakonitosti. U Kafkinim delima toga jednostavno nema, već se sve svodi na apsurdne i nemotivisane odnose koji su predstavljeni kao da su posve razumljivi i svakodnevni. Taj teskoban svet poput mučnog sna nosi pečat naše univerzalne stvarnosti.

Kafkin ,,junak" je gotovo uvek tesno povezan sa prostorom koji ga okružuje, te na taj način slikovito izražava unutrašnji svet patnje i tegobe njegove egzistencije. Taj prostor je neobičan i neprijatan. a atmosfera koja u njemu vlada je mračna, zagušljiva i ubitačna. ,,Junak" živi u svetu otuđenja i sukoba gde svaki čovek gubi svest o svojoj podvojenosti i olako se prepušta snu u kojem je uronjen. Taj svet nalikuje nekada pravom lavirintu u koji vodi poseban ulaz i kroz njega Kafkini junaci ulaze samo jednom, jer izlaska iz njega nema. 

Dovoljno je pročitati nekoliko pripovedaka i kratkih priča kako bi se dobila potpuna slika o tom svetu apsurda i uzaludne nade. Kafkin svet se može opisati kao projekcija njegovih ideja i mentalnih slika koje su ga očigledno opsedale. Te slike su na određeni način uspešno umetnički oblikovane i čitaoca podstiču na razna tumačenja. Kafka je klasik modernizma, jer je izuzetnim umećem uspeo izraziti duhovno stanje te epohe i opisati ga tako da prekoračuje granice horizonta očekivanja čitaoca njegovog vremena, pa su poruke u njegovim delima postale jasnije tek idućim generacijama.

Dakle, sa sigurnošću možemo tvrditi kako je Kafka pisao o stvarnom životu, mukama i nedaćama koje ga prate. Na svoj specifičan način prikazao je ono što muči svakog pojedinca u određenim segmentima života, ostavivši neizbrisiv trag, kako u književnosti tako i u društvu, postavši, baš kao i njegova dela, svevremen i večan.

Borivoj Vujić