U pesku intelektualne pustinje

U okviru filozofije postoje dva osnovna protivrečna pravca - materijalizam i idealizam. Materijalizam se u potpunosti ograničio fizičkom egzistencijom, tako da je materiju postavio kao jedinu moguću dimenziju postojanja. Idealizam, polazeći od svesti kao osnove i suštine postojanja, ima transcendentalni karakter, zbog čega ga je teško ili nemoguće empirijski potvrditi. To je jedan od razloga zašto sve više biva naučno zapostavljen i potcenjivan.

Unutar materijalizma postoje mnoge kontradiktornosti koje je nemoguće zanemariti, kao što i unutar idealizma postoje veoma snažne ideje i argumenti koji još uvek nisu odbačeni. Odvajanje materijalizma i idealizma vodi u jednostranost, a ne u sveobuhvatnost znanja. Jedino uzajamnim delovanjem ova dva pravca se može ostvariti uslov progresivne i celovite spoznaje.

Postoji mišljenje da filozofija isčezava i da je njen kraj neminovan, međutim, ljudsko znanje predstavlja stalnu promenu i razvoj zbog čega ono nikada nije kompletno ili dovršeno. Dokle god postoji neka nerazjašnjena misterija vezana za naše postojanje, postojaće i filozofija.

Nauka je u poslednjem veku doživela neverovatan uspon otkrivajući mnoge pojave i fizičke zakonitosti, te je omogućila uslove za značajan tehnološki razvoj ljudske civilizacije. Razne tehnološke inovacije su olaksale i poboljšale samu čovekovu egzistenciju, što predstavlja pozitivan aspekt. Ipak ne bi se smele zanemariti i određene negativnosti uslovljene tim naglim razvojem. Nauka je dobila obeležje jedinog i svemogućeg entiteta sa prividom izdvojenosti i superiornosti, pri čemu se u mnogim segmentima života zapostavlja i sam čovek.

Savremeni čovek ne shvata da ga je njegov ,,racionalizam" doveo do psihičkog sunovrata. Oslobodio ga predrasuda, istovremeno potirući time duhovne vrednosti. Raspala se moralna i duhovna tradicija koja ga je kroz istoriju pratila. Nekada davno, kada su iz čovekovog uma izvirali nagonski pojmovi, njegova svest je bez sumnje mogla da ih uklopi u razložan psihički okvir. Međutim, civilizovani čovek više nije u mogućnosti da to učini. Njegova razvijena svest lišila je sebe onih sredstava koji bi mogli da prilagode i integrišu čudesne simbole koje su svi smatrali svetima.

Materijalistička filozofija se temelji na principu da je opipljivi svet u neprekidnom kretanju; da je priroda deo materijalnog sveta koja ima tendenciju kretanja napred; da su zakonitosti u prirodi samosvojstveni sebi i negiraju uticaj neke više sile na nju. Moderna nauka se u većoj meri i oslanja na materijalističku tvrdnju, pa sa tim u vezi mora postaviti pitanje: da li neko može stvarati, uređivati ili starati se o nečemu ako nema svest, volju i akciju? Ako prirodi priznamo ova svojstva, da bi rezonovali stvari na ovaj način, onda joj dajemo one atribute koje religija pripisuje Bogu.

Danas, kada govorimo o materiji, opisujemo njena fizička svojstva, vršimo laboratorijske eksperimente kako bismo dokazali neke od njenih aspekata. Reč ,,materija" postaje suvoparan, bezosećajan i čisto intelektualni pojam, koji za nas nema nikakvog dubljeg, duhovnog značenja. A ne tako davno, predstava o materiji bila je posve drugačija. Mogla je da obuhvati i izrazi dubok emotivni smisao, a sada, ono što predstavljala duh, nestaje u pesku jedne intelektualne pustinje.

Kako naučno razumevanje raste, tako naš svet postaje dehumanizovan. Čovek se oseća sve otuđenijim i usamljenijim u Univerzumu. Nestaje duboka sprega sa prirodom, tj. drugim rečima, gubi se nesvesna istovetnost sa njom. Nestaje ona duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolička povezanost.

Za ljude je pored kreativnosti i sposobnosti razvoja karakteristična i sklonost ka zabludama i greškama, te se upravo iz tog razloga nauka ne bi smela postaviti usamljena na vrh, zaštićena od svake kritike. Svaka iluzija savršenstva uslovljava arogantnost koja sama po sebi nosi klicu regresa i destrukcije. Danas nauka ima takav efekat na svesnost ljudi da se mišljenja koja nisu u saglasnosti sa trenutnim naučnim dostignućima umnogome zapostavljaju. Ako uzmemo u obzir da se i sama nauka nalazi samo na određenom nivou razvoja gde se njene hipoteze i stavovi mogu vremenom pokazati nepotpunim, pa i pogrešnim, takav stav ne samo da može biti ograničen već i štetan po čitav ljudski rod.

Mnogobrojna i brza naučna dostignuća, bez podrobnije analize o njenoj korisnosti ili štetnosti, doprinose sve arogantnijim zaključcima o čoveku, njegovoj okolini i prirodi uopšte koja ga okružuje. Odnos prema čoveku dobija jednostran, tehnološki karakter koji se svodi samo na materijalističku prirodu postojanja. U svemu tome se zapostavlja svest kao pokretačka snaga, ne samo ljudskog, već i svih živih bića, makar bila i na različitim nivoima razvijenosti i postojanja. Svi ti nivoi svesnosti kod raznih oblika živih bića nam  govore koliko je kompleksan Univerzum u kojem postojimo, te ga nikako ne možemo svesti samo na materijalistički pristup, jer nas to dovodi do nepotpunog sagledavanja i razumevanja sveta u kojem postojimo.

Prateći nauku kao vodilju, većina ljudi sebe doživljava kao prolazan materijalni oblik, te zapostavlja duhovni razvoj svog unutrašnjeg bića. Gube se ili propadaju mnoga moralna ograničenja i nestaju dublje unutrašnje analize ljudskih postupaka. Dolazi do očiglednog etičkog posrnuća kojeg smo svedoci svakoga dana posmatrajući destruktivnu putanju kojom se kreće svet.

Osnovni uslov opstanka ne samo naše vrste, već i same planete Zemlje, nalazi se u skladnoj koegzistenciji svega sto postoji na njoj. Jedina vrsta koja je u stanju da shvati tu zakonitost su ljudi. Zbog toga oni imaju i odgovornost ili dužnost da ostvare uslove za takvu koegzistenciju. Današnjim naučnim dostignućima postigao se takav stepen razvoja da je moralno vođstvo daljeg naučnog progresa ne samo poželjno već i neophodno, tim pre što je takav razvoj prerastao sadašnju svesnost samih ljudi.

Danas je više nego ikad potrebno jedinstvo nauke koja se bavi proučavanjem fizičkih pojava tj. fizičkog aspekta života ljudi sa duhovnim ili suštinskim religioznim stavovima kao i filozofije koja pokušava da obuhvati oba ova aspekta u jednu celinu. Naučna dostignuća omogućavaju filozofiji njen bolji uvid u sveobuhvatnost koju ona nastoji da dosegne dok onda filozofija sa svoje strane može bolje da osvetli put nauci i ukaže joj u kom pravcu da se kreće. To se pogotovo odnosi na etička pitanja razvoja pojedinih naučnih disciplina.

Znanje je prosvetljenje i transcendencija koje svima nama daje individualnu i kolektivnu svrhu postojanja. Ono nam pomaže da živimo smislenije živote, u skladu, jedni sa drugima, kao i sa potrebama prirode i okruženja. Stvaranje duhovne ideologije vođene naukom i tehnologijom, koja ima univerzalni moral i zajednički egzistencijalni cilj, biće pogled na svet bliske budućnosti. Pošto smo svi deo povezane celine, cilj bi trebao da bude pokušaj postizanja zajedničkog dobra, u kom će se svako društvo i pojedinac na kraju kretati.

Mnogi pretpostavljaju da je duhovni pogled na svet nespojiv sa naučnim. Takva predubeđenja mogu biti pogrešna jer ako shvatimo suštinu, biće nam jasno da duhovnost stvara osećaj povezanosti sa nečim većim od nas samih i nema nikakve veze sa natprirodnim. 

,, Nauka nije samo kompatibilna sa duhovnošću, ona je izvor duhovnosti." (Karl Segan)

Borivoj Vujić