Film ,,Stalker" - Izgubljena vera

 

Mnogo toga je napisano o filmu ,,Stalker" Andreja Tarkovskog tako da je ovaj tekst samo kap u moru analiza i interpretacija ovog grandioznog ostvarenja. Radnja filma se odigrava u oblasti pogođenoj apokalipsom koja je nepovratno promenila svoj izgled. Snimljen je 1979-e godine. Paralele sa onim što će se dogoditi sedam godina kasnije u Černobilju su previše očigledne i nezanemarive. Film je postao preteča tog događaja poput nekakvog proročanstva. 

,,Stalker" je najavljen kao naučno-fantastični film, što zapravo i jeste.  Dolazi godinu dana nakon ,,Ratova zvezda" i ne može biti udaljeniji od tog futurističkog sveta ispunjenog intergalaktičkim brodovima i borbama laserima. On je tome sušta suprotnost i predstavlja poetsko-psihološko delo sa mnoštvom filozofskih ideja i poruka. U krajnjoj liniji to je film koji zapravo govori o veri.

Putovanje koje su preduzela trojica protagonista je putovanje kroz prostor i vreme. Čak i kada se završe poslednji kadrovi filma ostaje misterija Stalkerovog identiteta. Publici je ostavljeno da započne svoju kinematografsku arheologiju, prebirajući utiske koje je film ostavio za sobom. Ono što možemo saznati o misterioznom glavnom junaku je da dovodi ljude u apokaliptičnu Zonu, koja prikazuje izobličenu sliku stvarnosti. U njoj postoji mistična prostorija (soba) koja predstavlja konačno i nedokučivo ishodište za sve protagoniste. Predstavlja mesto ostvarenja ljudskih težnji i želja, tj. nudi konačno ispunjenje. Ono što je potrebno da se uđe u tu prostoriju jeste vera. Bez nje je čovek lišen svake nade, duhovnog korena i identiteta. 

Stalker ima dva saputnika: pisca i profesora. Oni predstavljaju oličenje tadašnje sovjetske elite. Pisac je ekstravertan, umoran od čulnog zadovoljstva, traži novu inspiraciju. Profesor je manje otvoren, pa su motivi njegovog putovanja jasniji kako se radnja razvija. Stalker i saputnici mogu da putuju samo napred do konačnog odredišta. On ih vodi strogim ali besmislenim putem, govoreći im da svuda postoje zamke gde se okolina stalno menja kao promenljiva forma u skladu sa stanjem uma. 

Film se može tumačiti kao klasična hrišćanska alegorija, pri čemu je Stalker figura Hrista koja pokušava da uvede ostale aktere u veru, dok prostorija koja u konačnici treba da donese ispunjenje je sam Bog. Čitava Zona postaje neka vrsta vrhovnog suda koja posmatra dušu svakog putnika i otkriva njihov (njen) karakter. U zoni očigledno ne važe normalni zakoni fizike koje poznajemo. Među njenim ruševinama postoji nezemaljski ambijent što nas uverava da smo zakoračili u svet fikcije.

Ozbiljnost filma rezultira i drugim interpretacijama poput proricanja raspada Sovjetskog Saveza kao i fizičkoj barijeri koju ljudi moraju prevazići da bi ušli u Zonu, što asocira na prepreke koje su Tarkovskog ograničavale da napusti svoju zemlju i preseli se u Evropu.

Stalker nije vođa, već sluga. Slobodan je samo kada je u Zoni. U njoj pronalazi svrhu. Spoljni svet je za njega zatvor. Voditi ljude kroz Zonu najbliži je put koji vodi do slobode ali taj put samo odlaže neizbežni povratak u tamnicu svakodnevnog života. Ispostavlja se da u misterioznu prostoriju može ući samo on, onako patetičan, očajan i bez svake nade. Samo takav, usred duhovne krize, može da zakorači  i dostigne samospoznaju. Pisac i profesor stoje pred barijerom izgubivši veru u bilo šta osim verovanja u materijalni svet. Stalker žali zbog ove duhovne atrofije jer mu se čini da se kod svih putnika stvarnost sagledava samo kroz materijalni aspekt.

Razlika između duhovnog i materijalnog shvatanja sveta je u tome da moramo videti umetnost stvaranja u stvarima oko sebe, umesto da sve svodimo na materijalizam. U svakoj promeni boje, naletu vetra ili mlazu vode, Tarkovski daje svedočanstvo o beskonačno nepoznatom. Umetnost uvek ukazuje na drugu stvarnost koja je oblik istine. Ona je nešto što se subjektivno doživljava i može da promeni kretanje našeg unutrašnjeg ,,ja".  

Film ,,Stalker" predstavlja tragediju koja je neibežna za pojedinca i čovečanstvo ali nudi mogućnost pročišćenja samog čoveka sa nadom da će pojedinac pronaći svoju unutrašnju veru i prevazići duhovnu krizu na putu ka isceljenju duše.

Borivoj Vujić