Etički i filozofski aspekt odnosa čoveka i robota

Remek delo ,,Ja, robot" američkog pisca naučne fantastike Isaka Asimova objavljeno je davne 1950 godine. Knjiga predstavlja konglomerat sačinjen od devet pripovedačkih celina koje povezuju isti junaci i srodan tip radnje. Nastala je kao plod objedinjavanja zasebnih storija publikovanih po velikim američkim časopisima naučne fantastike.

Bez obzira na posebnost unutrašnje građe, ,,Ja, robot" je odavno ušao u red priznatih klasika žanra, odredivši svojim odličjima fizionomiju jednog razdoblja koje se naziva ,,Zlatnim vekom" naučne fantastike. Reč je o pričama usredsređenim na motiv odnosa između Čoveka i Mašine - odnosa čija se glavna karakteristika ogleda u činjenici da je specifikovan postojanjem tri zakona tj. aksioma robotike, organski integrisana u pozitronske umove ,, mašina koje misle ". Svakako je najvažniji od ta tri principa prvi, koji određuje prirodu stanovišta robota prema čoveku: ,,Robot ne sme da povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ono bude povređeno". Drugi zakon robotike glasi: ,,Robot mora da sluša ljudske naredbe, osim kada su one u suprotnosti sa prvim zakonom". I treći zakon: ,,Robot treba da štiti svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa prvim ili drugim zakonom".

Siže svih narativnih blokova koji sačinjavaju knjigu, vezan je za paradoksalnost situacija u kojima se javlja mogućnost odstupanja od ovog najdominantnijeg načela svesti mašine. O ovako zanimljivoj tematici može se razmišljati na razne načine ali ono što se nama čini najprivlačnije, za jedan kratak osvrt, jeste ukazivanje na postojanje manje ili više uočljive ideologije posmatranja robota kroz prizmu ljudske prirode i njegovih osobina.

Asimov je nesumnjivo pronicljiv sa izoštrenim čulom za ekstrapolaciju u ovom domenu. On zna da će roboti pre ili kasnije neumitno morati da postanu superiorniji od ljudskih bića, u praktično svakom pogledu, od intelektualnog i stvaralačkog, do etičkog i emocionalnog. Sve to za pisca nije dovoljan razlog da se robotima dopusti ono što čini nedostižnu slobodu čoveka, mogućnost neuslovljenog izbora mišljenja i delanja. Oni treba da su striktno ograničeni trima zakonima koji predstavljaju evidentan primer slepe sujete antropocentrizma.

U krajnjoj liniji, postoji samo jedan argument kojim se posredno motiviše aristokratsko-rasistički odnos čoveka prema robotima. Čovek je njihov tvorac i to mu daje pravo da raspolaže njima u punom obimu, od eksploatacije do ničim nesputanog uništenja. Čak ni glavna ljudska junakinja, robo-psiholog, koja je najdublje upućena u košmarne ponore tragične uslovljenosti robota, nije u ovom pogledu neki izuzetak. Ona pokazuje netipično razumevanje i uviđavnost prema ,, mašinama koje misle ", ali i to sa nekom dozom rezerve i podozrenja. 

Asimov je, u čisto žanrovskom smislu, nesumnjivo perfektno sročio svoje poznato delo. Ono poseduje dinamiku radnje, tenziju karakterističnu za ovaj motiv i ubedljivu naučno-tehničku interpretaciju. Sve su to domeni u kojima je oprobani majstor. U celini, knjiga ,,Ja, robot" nudi zanimljiva razmišljanja o etičkim aspektima odnosa čoveka i robota i pokazuje kako bi robotika mogla imati pozitivne tako i negativne uticaje na društvo pa i na celokupnu ljudsku civilizaciju.

Uopšteno gledajući, važno je da se razvoju veštačke inteligencije i robotike pristupa sa odgovornom i etičkom perspektivom, kako bi se sprečila potencijalna šteta za ljudsko društvo i pojedince. Važno pitanje je, da li roboti mogu da budu kao ljudi ili čak bolji od njih i kakve implikacije bi to saznanje imalo na ljudski rod?

Kratka priča ,,Poslednji" koju sam napisao pre desetak godina inspirisana je ovom tematikom. Govori o poslednjem čoveku, predstavniku rase koja nestaje prepuštajući novo nasleđe naše planete veštačkoj inteligenciji koja već dugi niz godina proučava ljudski rod pokušavajući da shvati svu kompleksnost njegovog postojanja; svesti, emocija, odnosa unutar zajednice i svih drugih vrlina i mana od kojih je sazdan njihov tvorac. Oni se trude da ga isprate na put bez povratka, onako, kako dolikuje jednom ljudskom biću. Nisu sigurni da li su dostigli nivo razumevanja same ljudskosti. 

On veruje u njih, pa ih na samom kraju oslovljava imenom ,,Čovek", prepuštajući im nasleđe celokupne civilizacije, ali ostaje dilema, da li su roboti doista mogli evoluirati do te mere da postanu ,,Ljudi" u svakom smislu te reči, ili to rade mehanički, oponašajući čovekove postupke, sračunato upotrebljavajući emocije i empatiju.

POSLEDNJI

Poslednji je ležao i osećao kako umire.

Smrt je nailazila u talasima poput plime.

Nakon sledećeg talasa više ničega neće biti.

Podiže glavu i pogled usmeri ka zvezdama.

''Još samo malo, da pokušam noćas.

Ne sme sve umreti sa mnom.'' - reče tiho.

Glava mu klonu, osta mirno da leži - čekajući.

Najstariji su hitali sa svih strana.

Dolazili su da uče.

Znali su gotovo sve što se može znati.

Ipak su učili.

Počeli su još davno pre nego što se Poslednji rodio.

Nisu učili razmišljati, ni raditi.

Učili su osećati.

Okupili su se u tišini oko Poslednjeg.

Darivali su mu poklone, koji mu nisu trebali, jer imao je sve, osim vremena.

Znali su da moraju iskazati poštovanje.

Ćutali su i slušali ga kako govori:

,,Čovek je kao reka ponornica. 

Neuhvatljiv je i nedokučiv.

Vuče snagu iz svojih dubina, iz cele planete, 

rušeći planine izlazi, širi se i polako teče, noseći život sa sobom.

To nije slabost, to je dobrota, to je snaga, to je Čovek."

Dugo je pričao, celu noć. 

O čoveku, o ljubavi, o sreći...

Pred samu zoru izusti svoje poslednje reči:

,,Ja sam samo Poslednji, a vi ste svi postali

 ljudi i zauvek to morate ostati."

Starac se zatim s naporom uspravi, 

obuhvati pogledom dvoranu punu 

metalnih telesa i gotovo nečujno reče:

,,Ne, nisam poslednji." 

I umre - smešeći se ljudima.

Borivoj Vujić