Tekstovi i poezija

Postoji književnost koja traje koliko i trenutak u kome je napisana i postoji ona koja nadživljava vreme. Prvu nosi prolaznost svakodnevnih tema i trenutnih interesovanja; drugu oblikuje nevidljiva ruka koja zna da od ljudskog iskustva stvori univerzalni znak. Umetničko delo je uvek više od obične naracije. Primorava nas da mislimo, osećamo i postanemo svesni na način koji prevazilazi puku informaciju. Njegova vrednost nije u broju stranica ili složenosti zapleta nego u dubini tragova koje ostavlja u svesti čitaoca. Svaka epoha proizvodi obilje književnosti, od intimnih autobiografskih fragmenata i publicističkih zapisa, do romana, poezije i eseja. ali tek retka dela uspevaju da se izdignu do statusa istinskog umetničkog ostvarenja. Uzmimo, na primer, Franca Kafku. Njegov "Proces" nije samo priča o čoveku uhvaćenom u zamršeni birokratski pakao, nego predstavlja metafizički lavirint u kojem subjekt tone pod teretom krivice, nespoznatljivog autoriteta i lične nemoći. Kafka ...

Pisac često ostavlja svoj rodni grad iza sebe, pretvarajući ga u kulise unutrašnjih pejzaža. Kod Danila Kiša, Subotica, njegov rodni grad, zauzima neobično mesto: ona postoji upravo kroz svoje odsustvo, preobražena u književni prostor gde se lična trauma stapa sa univerzalnim motivima gubitka. Ovaj tekst ne sudi, niti umanjuje značaj Kišovog porekla; on pokušava da razmotri složen i tih odnos između grada i pisca, između stvarnog mesta i onog koje u književnosti opstaje samo kao senka. Danilo  Kiš   (1935 - 1989) Za Kiša, detinjstvo nije bilo idilična etapa života, nego više jedna zona identitetskih lomova. Subotica, u tom smislu, predstavlja prelomnu tačku razlaza i to ne samo porodičnog ili kulturnog, nego ontološkog. Zavičaj za Kiša leži u prostoru sećanja i  estetskog preoblikovanje bola. On nije pisac zavičaja nego razlagač, njegova distancirana senka. Za razliku od Andrića, koji sa nostalgičnom samilošću piše o Bosni, ili Crnjanskog, koji balansira između ...

Pijaca nije samo mesto trgovine. Ona je u jednu ruku i mikrokosmos društvenog života. Prostor gde se duh jednog vremena zgušnjava, a kroz ritam dana otkriva karakter zajednice. Mlečna pijaca u Subotici je upravo takvo mesto. Jedinstveni prostor sa sopstvenim manirima.  Kao mladić, živeo sam tik uz nju.  U ulicama koje je obgrljuju, postojala je neka neobjašnjiva tiha svetost svakodnevice. Biti uz pijacu, značilo je učiti jezik grada iz svakodnevnih susreta, osmeha, naglasaka i izbora reči koje su nosile bliskost. Jezici se nikada nisu sudarali, oni su strujali paralelno, tiho, jedan pored drugog, kao dva toka iste reke. Taj dvojezični svet bio je stanje duha, jedno razumevanje, koreografija urbanog suživota sa pravilima ponašanja, običajima. ustaljenim ritualima - i ispunjen dragim licima.  Kada danas kročim pod njene svodove, među tezge, ulazim u prostor sećanja i usporedbi, u novu mapu identiteta, u jezik koji se nepovratno menja i bledi.  Ali jedno subotnje jutro...

  U središtu biblijskog mita o postanku sveta stoji jedan čin koji je vekovima tumačen kao greška, neposlušnost, greh. Ipak, ako pažljivije oslušnemo simbolički jezik tog mita, pred nama se ne otvara slika pada, nego prvi impuls buđenja, korak iz nesvesnog jedinstva u samosvesnu složenost. Eva, u tom svetlu, nije arhetipski krivac, ona postaje prvi čovek koji progovora iznutra - ona koja se usuđuje da zna. Raj nije prostor slobode, već stanje pred-svesti. Svet u kojem nema pitanja jer postoji gotov poredak. U tom prostoru, čovek ne zna za sebe, savršeno prilagođen, stopljen sa okruženjem. Nema stida, nema izbora, nema razlike. Tek sa Evinim činom rađa se distanca: između sebe i sveta, dobra i zla, tela i svesti. Taj čin predstavlja otvaranje unutrašnjeg prostora. Pojavljuje se misao, osećaj odgovornosti, osećaj vremena. Eva ne bira „greh“ u moralističkom smislu,  ona bira znanje, a znanje je ambivalentno. Donosi mogućnost izbora, ali i strah od posledica. Evin izbor je ...

Oduvek se govorilo o ratu - u epskim pesmama, mitovima, manifestima, državnim parolama. Ali ono što se o ratu ne govori , ono što biva potisnuto u senke zaborava ili pretopljeno u uzvišene narative pobede i časti, upravo je ono što umetnost - iskrena, pobunjena umetnost - pokušava da sačuva. Pre neki dan sam prisustvovao jednom odličnom predavanju iz oblasti umetnosti koje me se duboko dojmilo i podstaklo na još jednu analizu o destruktivnim stvarima koje od pamtiveka prate ljudski rod. Ne samo rat kao vrhunac besmisla, već i sve one nepravde koje prate čoveka kao sociološko biće. Istoričarka umetnosti, naša sugrađanka, Nela Tonković govorila je o delima koja su nastajala iz potrebe da se kaže NE dehumanizaciji, silovanju stvarnosti, društvenom otuđenju, nepravdi i ratovanju. U tom kontekstu govorila je kroz umetnička dela Franciska Goje, čije tamne vizije i razoreni likovi predočavaju strahote ljudske prirode razgolićene u krvi. Pomenula je Doris Salcedo, čiji radovi ne viču, već...

Prethodnih meseci vodio sam brojne razgovore sa kolegama, prijateljima i poznanicima o jednoj od davnina znanoj pojavi - korupciji. Zanimalo me je kako ljudi doživljavaju ovaj pojam koji se redovno pojavljuje u svakodnevnom životu. Korupcija, čini mi se, više ne izaziva ni moralnu nelagodu, ni intelektualnu radoznalost, već je postala izlizana fraza, rutinska stvar. Etiketa kojom se bez mnogo promišljanja označava ono što postoji u društvu, što nam smeta, od sitnih privilegija do sistemske nepravde. Upravo zato sam odlučio da u ovom tekstu pokušam prodreti ispod površine te reči: da razložim njeno stvarno značenje, da sagledam kako i zašto nastaje, i kako se korupcija iz svakodnevice preliva i učvrsćuje u strukturu moći, jer dokle god korupciju tretiramo kao „tuđu stvar“ ili apstraktnu silu, nećemo razumeti njen pravi smisao. Korupcija se obično zamišlja kao delo političara, tajkuna, lekara ili sudija, negde daleko od očiju „običnog čoveka“. Ali upravo tu počinje zabluda. Korupcij...