Tekstovi i poezija

Prošlo je godinu dana od kada nas je napustio Dragan Rokvić, a osećaj praznine koji je njegovim odlaskom nastao u kulturnom životu Subotice i dalje je prisutan. Pripadao je onoj retkoj vrsti kulturnih poslenika čiji se rad ne iscrpljuje u pojedinačnim projektima ili funkcijama, nego ostaje utkan u samu strukturu grada i njegovog pamćenja. Rođen 6. februara 1961. godine u Subotici, gradu kojem je ostao veran tokom čitavog života, Dragan Rokvić je vrlo rano pokazao duboku vezanost za knjigu, jezik i čitanje. Ta sklonost nije bila prolazna mladalačka fascinacija, već temeljni životni izbor. Diplomirao je 1986. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na smeru jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika, u vremenu kada je filološko obrazovanje podrazumevalo ozbiljnu intelektualnu disciplinu i široko humanističko utemeljenje. Upravo iz te osnove proistekla je njegova kasnija preciznost u radu, osećaj za kontekst i odgovornost prema pisanoj reči. Krajem osamdesetih godina započinje...

  Prva sećanja na zimu vezana su za osećaj mira koji se širi prostorom kada sneg prekrije poznate predele. Taj mir nikada nisam doživljavao kao izolovano lično iskustvo. Delovalo mi je da se isti spokoj prenosi i na druge ljude, na njihove glasove, kretanje i način boravka u prostoru. Foto: Verona Vujinović U tom iskustvu, čistota snega prevazilazi estetski utisak i zadobija fenomenološki značaj. Prostor se pojavljuje sabranije, bez naglašenih kontrasta i oštrih granica. Površine su izravnate, oblici pojednostavljeni, a poznati putevi deluju otvorenije nego inače. Takvo preuređenje prostora deluje neposredno, kroz način na koji se telo kreće a pogled zadržava. Hodanje po snegu podstiče sporiji ritam. Korak kao da postaje promišljen, a tišina se širi između krhkih zvukova. Čistota snega omogućava pažnju prikupljenu oko jednostavnih opažaja: tragova, disanja, blagog škripanja pod nogama. U tom stanju javlja se osećaj smirenosti koji mnogi ljudi prepoznaju i dele, čak i bez reči. M...

KAKO SAM ULAZIO U SVET KNJIGE I KNJIŽEVNOSTI  Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i sam napišem ili bar u mašti uobličim. A knjiga, to je bila velika strast i velika muka naših mladih godina. Ona je bila i ostala želja moga detinjsva. Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom. Ta žeđ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar. U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare, naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to k...

Rođen sam u vremenu kada internet nije postojao u svakodnevnom životu, kada su informacije putovale sporo, komunikacija bila ograničena prostorom, a tehnologija imala jasno vidljivu granicu u odnosu na čoveka. Tokom poslednjih pedeset godina, svedoci smo izuzetno brzih i dubokih promena koje su temeljno preoblikovale način na koji živimo, radimo, komuniciramo i razmišljamo. Ono što je nekada delovalo kao naučna fantastika danas je sastavni deo naše svakodnevice: internet, pametni telefoni, digitalni sistemi i veštačka inteligencija. Iz perspektive nekoga ko je doživeo i svet pre digitalne revolucije i svet potpune digitalne povezanosti, smatram da je važno osvrnuti se na najveća ljudska dostignuća proteklih pola veka. Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se, iz ličnog i društvenog ugla, sagledaju tehnologije koje su najdublje uticale na svakodnevni život ljudi i oblikovale savremeno društvo u kojem danas živimo. Pa i samo kucanje ovog teksta u velikoj meri se razlikuje od rada na tekstov...

Aleksandra Major Stojiljković rođena je 1970. godine u Subotici. Slikarstvom se bavi iz unutrašnje potrebe, doživljavajući ga pre svega kao prostor radosti, tišine i lične slobode. Iako slikarstvo za nju nije profesionalno opredeljenje, već hobi, njen odnos prema platnu i boji nosi ozbiljnost posvećenog stvaranja i iskrenu emotivnu uključenost. Najčešće se izražava kroz impresionistički senzibilitet, oslanjajući se na svetlost, atmosferu i trenutni doživljaj prizora. Često stvara u prirodi, najradije pored vode, gde se ritam pejzaža i smirenost ambijenta prirodno stapaju sa njenim slikarskim gestom. Tokom svog likovnog puta bila je član likovne grupe SLAP, najpre pod vođstvom Vlajka Prekajskog, a potom i Šandora Kerekeša, gde je dodatno razvijala svoj izraz i razmenjivala iskustva sa drugim autorima. Učestvovala je na brojnim zajedničkim izložbama i likovnim kolonijama. Inspiracija Aleksandre Major Stojiljković menja se u skladu sa raspoloženjem i unutrašnjim stanjem, ali joj naročito ...

  Liminalni prostor u filmu „Donnie Darko“ Scena „In Movie Theater“ iz filma „Donnie Darko“ (u daljem tekstu: Doni Darko) predstavlja jedno od ključnih čvorišta simboličke i filozofske strukture filma.  U toj sceni Doni Darko sedi u bioskopu sa Grečen. Dok ona spava, on ulazi u dijalog sa Frenkom, zagonetnim likom koji se pojavljuje iz tame bioskopske sale. Naizgled marginalna, ova scena se pokazuje kao metafizički centar filma, mesto na kojem se ukrštaju pitanja identiteta, vremena, etike i unutrašnje transformacije subjekta. Frenk u ovom kontekstu funkcioniše kao figura višeg reda, povezana sa filozofijom ne-linearnog vremena, tangentnog univerzuma i Donijevih potisnutih impulsa. Njegova pojava ukazuje na duboko ukorenjeno osećanje da je stvarnost u kojoj Doni živi neautentična i privremena. Bioskop, kao prostor tame, fikcije i projekcije, postaje savršena pozornica podsvesti: mesto gde se briše granica između spoljašnjeg sveta i unutrašnje vizije. Kao liminalni...