Tekstovi i poezija

Rođen sam u vremenu kada internet nije postojao u svakodnevnom životu, kada su informacije putovale sporo, komunikacija bila ograničena prostorom, a tehnologija imala jasno vidljivu granicu u odnosu na čoveka. Tokom poslednjih pedeset godina, svedoci smo izuzetno brzih i dubokih promena koje su temeljno preoblikovale način na koji živimo, radimo, komuniciramo i razmišljamo. Ono što je nekada delovalo kao naučna fantastika danas je sastavni deo naše svakodnevice: internet, pametni telefoni, digitalni sistemi i veštačka inteligencija. Iz perspektive nekoga ko je doživeo i svet pre digitalne revolucije i svet potpune digitalne povezanosti, smatram da je važno osvrnuti se na najveća ljudska dostignuća proteklih pola veka. Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se, iz ličnog i društvenog ugla, sagledaju tehnologije koje su najdublje uticale na svakodnevni život ljudi i oblikovale savremeno društvo u kojem danas živimo. Pa i samo kucanje ovog teksta u velikoj meri se razlikuje od rada na tekstov...

Aleksandra Major Stojiljković rođena je 1970. godine u Subotici. Slikarstvom se bavi iz unutrašnje potrebe, doživljavajući ga pre svega kao prostor radosti, tišine i lične slobode. Iako slikarstvo za nju nije profesionalno opredeljenje, već hobi, njen odnos prema platnu i boji nosi ozbiljnost posvećenog stvaranja i iskrenu emotivnu uključenost. Najčešće se izražava kroz impresionistički senzibilitet, oslanjajući se na svetlost, atmosferu i trenutni doživljaj prizora. Često stvara u prirodi, najradije pored vode, gde se ritam pejzaža i smirenost ambijenta prirodno stapaju sa njenim slikarskim gestom. Tokom svog likovnog puta bila je član likovne grupe SLAP, najpre pod vođstvom Vlajka Prekajskog, a potom i Šandora Kerekeša, gde je dodatno razvijala svoj izraz i razmenjivala iskustva sa drugim autorima. Učestvovala je na brojnim zajedničkim izložbama i likovnim kolonijama. Inspiracija Aleksandre Major Stojiljković menja se u skladu sa raspoloženjem i unutrašnjim stanjem, ali joj naročito ...

  Liminalni prostor u filmu „Donnie Darko“ Scena „In Movie Theater“ iz filma „Donnie Darko“ (u daljem tekstu: Doni Darko) predstavlja jedno od ključnih čvorišta simboličke i filozofske strukture filma.  U toj sceni Doni Darko sedi u bioskopu sa Grečen. Dok ona spava, on ulazi u dijalog sa Frenkom, zagonetnim likom koji se pojavljuje iz tame bioskopske sale. Naizgled marginalna, ova scena se pokazuje kao metafizički centar filma, mesto na kojem se ukrštaju pitanja identiteta, vremena, etike i unutrašnje transformacije subjekta. Frenk u ovom kontekstu funkcioniše kao figura višeg reda, povezana sa filozofijom ne-linearnog vremena, tangentnog univerzuma i Donijevih potisnutih impulsa. Njegova pojava ukazuje na duboko ukorenjeno osećanje da je stvarnost u kojoj Doni živi neautentična i privremena. Bioskop, kao prostor tame, fikcije i projekcije, postaje savršena pozornica podsvesti: mesto gde se briše granica između spoljašnjeg sveta i unutrašnje vizije. Kao liminalni...

U društvenim odnosima postoji jedno osećanje o kojem se gotovo nikada ne govori otvoreno. To osećanje je zavist.  Ona se ne pojavljuje u čistoj formi već u prerušenoj, poput moralne primedbe, ironičnog osmeha, neobjašnjive distance ili hladnoće. U njenom korenu retko je istinska mržnja; češće je to osećaj da smo ostali neprimećeni, da je nekome pripalo priznanje ili životna uloga za koju smo, potajno, verovali da je mogla biti naša. Milosrđe i zavist Filozofski posmatrano, zavist je simptom poremećenog odnosa prema sopstvenom potencijalu. Nastaje kada neko drugi otelotvori ono što smo i sami želeli da postanemo. Taj drugi postaje živi dokaz naših propuštenih mogućnosti. U tom smislu zavist je neuspeo čin samoprepoznavanja, maskiran kao neprijateljstvo prema spolja, a zapravo duboko ukorenjen u osećaj unutrašnjeg nedostatka. Fridrih Niče je taj mehanizam prepoznao u pojmu  resantiman . Analizirao je ovaj filozofski pojam   kao dugotrajnu emotivnu reakciju   osobe koja...

Posetili smo ogranak Gradske biblioteke Subotica u Donjem Tavankutu – jednu od najstarijih i najvažnijih tačaka kulture u okolnim subotičkim naseljima. Ovaj ogranak, koji i danas ima aktivnu i vernu čitalačku zajednicu, nosi sa sobom bogatu i gotovo sedam decenija dugu tradiciju negovanja pisane reči, obrazovanja i kulturnog života sela. NARODNA BIBLIOTEKA TAVANKUT Hrvatsko kulturno prosvetno društvo „Matija Gubec“ 15. avgusta 1952. godine otvara za meštane Donjeg Tavankuta  Čitaonicu , sa početnim fondom od svega 120 knjiga. Ovaj datum smatra se zvaničnim početkom rada biblioteke u Tavankutu. Prva knjižničarka bila je  Kata Stipić , koja je ovaj posao obavljala predano i savesno do odlaska u penziju 1982. godine. Godine  1957.  biblioteka ulazi u sastav  Gradske biblioteke Subotica , koja u tom periodu postaje Matična biblioteka i kao takva započinje osnivanje brojnih ogranaka u prigradskim i seoskim naseljima. Tavankut postaje jedan od tih ogranaka, čime dobij...