Tekstovi i poezija

Postoji književnost koja traje koliko i trenutak u kome je napisana i postoji ona koja nadživljava vreme. Prvu nosi prolaznost svakodnevnih tema i trenutnih interesovanja; drugu oblikuje nevidljiva ruka koja zna da od ljudskog iskustva stvori univerzalni znak. Umetničko delo je uvek više od obične naracije. Primorava nas da mislimo, osećamo i postanemo svesni na način koji prevazilazi puku informaciju. Njegova vrednost nije u broju stranica ili složenosti zapleta nego u dubini tragova koje ostavlja u svesti čitaoca. Svaka epoha proizvodi obilje književnosti, od intimnih autobiografskih fragmenata i publicističkih zapisa, do romana, poezije i eseja. ali tek retka dela uspevaju da se izdignu do statusa istinskog umetničkog ostvarenja. Uzmimo, na primer, Franca Kafku. Njegov "Proces" nije samo priča o čoveku uhvaćenom u zamršeni birokratski pakao, nego predstavlja metafizički lavirint u kojem subjekt tone pod teretom krivice, nespoznatljivog autoriteta i lične nemoći. Kafka ...

Pisac često ostavlja svoj rodni grad iza sebe, pretvarajući ga u kulise unutrašnjih pejzaža. Kod Danila Kiša, Subotica, njegov rodni grad, zauzima neobično mesto: ona postoji upravo kroz svoje odsustvo, preobražena u književni prostor gde se lična trauma stapa sa univerzalnim motivima gubitka. Ovaj tekst ne sudi, niti umanjuje značaj Kišovog porekla; on pokušava da razmotri složen i tih odnos između grada i pisca, između stvarnog mesta i onog koje u književnosti opstaje samo kao senka. Danilo  Kiš   (1935 - 1989) Za Kiša, detinjstvo nije bilo idilična etapa života, nego više jedna zona identitetskih lomova. Subotica, u tom smislu, predstavlja prelomnu tačku razlaza i to ne samo porodičnog ili kulturnog, nego ontološkog. Zavičaj za Kiša leži u prostoru sećanja i  estetskog preoblikovanje bola. On nije pisac zavičaja nego razlagač, njegova distancirana senka. Za razliku od Andrića, koji sa nostalgičnom samilošću piše o Bosni, ili Crnjanskog, koji balansira između ...