Tekstovi i poezija

U filmografiji dvadeset prvog veka malo je ostvarenja koje sa tolikom smelošću i dubinom zaranja u metafizičko pitanje zašto postojimo, kao što to čini „Drvo života“ Terensa Malika iz 2011. To nije film u klasičnom smislu. Više je to vizuelna meditacija, kosmička molitva, elegija koja povezuje makro i mikro dimenzije ljudske egzistencije. Malik ne nudi odgovore, on postavlja pitanje na jeziku slike, muzike i šapata unutrašnjeg glasa. Film počinje monumentalno: rađanje univerzuma, eksplozije zvezda, stvaranje života - sve to prikazano u duhu naturalističke poezije, kao da tvorac filma pokušava da zadrži ono što je nemoguće: trenutak kada je svet nastajao.  Paralelno s tim, smeštena je porodična drama iz američke periferije negde sredinom 20. veka. Naizgled banalna: majka, otac, trojica sinova, dvorište, kuća, susedi. Ali ono što reditelj uspeva jeste da pravi snažan spoj između kosmičkog beskraja i unutrašnjeg prostora porodice i doma, između univerzuma i jedne ljudske tra...

Postoji književnost koja traje koliko i trenutak u kome je napisana i postoji ona koja nadživljava vreme. Prvu nosi prolaznost svakodnevnih tema i trenutnih interesovanja; drugu oblikuje nevidljiva ruka koja zna da od ljudskog iskustva stvori univerzalni oblik. Umetničko delo je uvek više od obične naracije. Primorava nas da mislimo, osećamo i postanemo svesni na način koji prevazilazi puku informaciju. Njegova vrednost nije u broju stranica ili složenosti zapleta nego u dubini tragova koje ostavlja u svesti čitaoca. Svaka epoha proizvodi obilje književnosti, od intimnih autobiografskih fragmenata i publicističkih zapisa, do romana, poezije i eseja. ali tek retka dela uspevaju da se izdignu do statusa istinskog umetničkog ostvarenja. Uzmimo, na primer, Franca Kafku. Njegov "Proces" nije samo priča o čoveku uhvaćenom u zamršeni birokratski pakao, nego predstavlja metafizički lavirint u kojem subjekt tone pod teretom krivice, nespoznatljivog autoriteta i lične nemoći. Kafka...

Pisac često ostavlja svoj rodni grad iza sebe, pretvarajući ga u kulise unutrašnjih pejzaža. Kod Danila Kiša, Subotica, njegov rodni grad, zauzima neobično mesto: ona postoji upravo kroz svoje odsustvo, preobražena u književni prostor gde se lična trauma stapa sa univerzalnim motivima gubitka. Ovaj tekst ne sudi, niti umanjuje značaj Kišovog porekla; on pokušava da razmotri složen i tih odnos između grada i pisca, između stvarnog mesta i onog koje u književnosti opstaje samo kao senka. Danilo  Kiš   (1935 - 1989) Za Kiša, detinjstvo nije bilo idilična etapa života, nego više jedna zona identitetskih lomova. Subotica, u tom smislu, predstavlja prelomnu tačku razlaza i to ne samo porodičnog ili kulturnog, nego ontološkog. Zavičaj za Kiša leži u prostoru sećanja i  estetskog preoblikovanje bola. On nije pisac zavičaja nego razlagač, njegova distancirana senka. Za razliku od Andrića, koji sa nostalgičnom samilošću piše o Bosni, ili Crnjanskog, koji balansira između ...