Korupcija - od sitnog ustupka do sistemske bolesti

Prethodnih meseci vodio sam brojne razgovore sa kolegama, prijateljima i poznanicima o jednoj od davnina znanoj pojavi - korupciji. Zanimalo me je kako ljudi doživljavaju ovaj pojam koji se redovno pojavljuje u svakodnevnom životu. Korupcija, čini mi se, više ne izaziva ni moralnu nelagodu, ni intelektualnu radoznalost – već je postala izlizana fraza, rutinska stvar. Etiketa kojom se bez mnogo promišljanja označava ono što postoji u društvu, što nam smeta, od sitnih privilegija do sistemske nepravde.

Upravo zato sam odlučio da u ovom tekstu pokušam prodreti ispod površine te reči: da razložim njeno stvarno značenje, da sagledam kako i zašto nastaje, i kako se korupcija iz svakodnevice preliva i učvrsćuje u strukturu moći, jer dokle god korupciju tretiramo kao „tuđu stvar“ ili apstraktnu silu, nećemo razumeti njen pravi smisao.

Korupcija se obično zamišlja kao delo političara, tajkuna, lekara ili sudija, negde daleko od očiju „običnog čoveka“. Ali upravo tu počinje zabluda. Korupcija nije rođena u vrhovima vlasti (tamo se samo manifestuje u svom beskrupuloznom obliku) — ona niče u svakodnevici, u običnim ustupcima, neplaćenim uslugama, prećutanim nepravdama, i raste iz nečega što je dublje od zakona: iz negativnih osobina čoveka.

Korupcija je pre svega unutrašnje pitanje i pre nego što postane delo, ona je samo osećaj: da se može proći bez posledica, da pravila nisu važna, da postoji prečica ako znaš "prave ljude". Tako se rađa mikro-korupcija — ona nevidljiva, svakodnevna, kad prijatelju “središ” posao, kad lekar preskoči red za poznanika, kad profesor da prolaznu ocenu iz sažaljenja ili interesa.

Čovek je, po svojoj prirodi, biće interesa, ali i biće zajednice. U svakome od nas postoji neprestana napetost između lične koristi i kolektivne pravednosti. U tom raskolu rađa se korupcija. Koren korupcije nije samo u pohlepi, već i ustrahu, nesigurnosti, zavisti, osećanju nepravde. Onaj ko živi u sistemu gde ne veruje da će poštenje biti nagrađeno, lakše se odlučuje da "igra igru" – pa i kad zna da je igra pokvarena. Korupcija nije samo čin – ona je duhovno stanje u kojem moral postaje relativan, a odgovornost razvodnjena.

U toj zoni korupcija nije „zločin“, već „ljudskost“. Ali to je opasna iluzija – jer ako su zakoni fleksibilni za poznanike, kako će biti pravični prema nepoznatima? Dakle, u svakodnevici, ljudi počinju da očekuju „malo zauzvrat“. Sistem se navikava. Pristaje se na sitnu prevaru, jer „svi to rade“.

To je ključni momenat – kad korupcija postaje norma, a poštenje se doživljava kao glupost. Tada više to nije stvar pojedinca, već kulture ponašanja. Korupcija se tako širi, postaje organizovana, institucionalna, sa mrežom moći, ćutanja i lojalnosti.

Tu se više ne traži usluga — već se zna „ko, koliko i kada“. Velika korupcija tako postaje logična posledica one sitne i ako se ona ne prepozna i ne osudi postaje sastavni deo života.

Korupcija uništava poverenje. Kad ljudi ne veruju da se nešto može postići znanjem, trudom, poštenjem – odustaju. Talentovani odlaze. Slabi pate. Srednji sloj se snalazi. Društvo počinje da liči na tamni sistem usluga, lojalnosti i tišine. Tu više ne pomažu zakoni, jer zakon ne može nadomestiti gubitak morala, a bez moralne vertikale, zajednica se ruši tiho – iznutra.

Korupcija retko ostaje individualna. Čim postane prepoznatljiv obrazac u društvu, ona prerasta u strukturu očekivanja: ljudi više ne traže pravdu, već poznanstvo; ne obraćaju se sistemu, već „čoveku koji zna čoveka“.

Sociološki gledano, svako društvo funkcioniše na osnovu poverenja – u institucije, zakone, druge ljude. Korupcija jesimptom dubokog gubitka tog poverenja. Kada građani ne veruju da će sistem pravedno odlučiti, oni traže alternativne puteve: mito, vezu, prečicu. Na taj način, korupcija zamenjuje poverenje uslugom. Ali dok usluga koristi pojedincu,razara zajednicu, jer svaki oblik korupcije podrazumeva da će neko biti zakinut – onaj koji nema vezu, koji se pridržava zakona, koji nije pristao da bude deo mreže pogodbi.

Borba protiv korupcije nije moguća samo zakonima – već izgradnjom unutrašnjeg integriteta i kolektivne etičke klime. Potrebna je kultura u kojoj će se čestitost ceniti više od dovitljivosti, a u kojoj će nepristajanje biti hrabrost, a ne naivnost.

U suštini, korupcija je pitanje čovekove slike o sebi: da li sam neko ko će sve podrediti koristi, ili neko ko još veruje da postoje granice koje se ne prelaze? Dokle god postoji to pitanje, postoji i nada da nismo svi već kupljeni.

KRATKA PRIČA O KORUPCIJI 

Nisam znao da sam postao sastavni deo korupcije, sve dok nisam poželeo da nešto završim bez čekanja. U današnje vreme nešto sasvim banalno - da preko reda prođem pregled kod lekara. Neko mi je rekao: "Samo reci da si Markov prijatelj." I stvarno, prošao sam. Bio sam zahvalan. I užasnut, jer nisam dao mito. Nisam tražio uslugu. Samo sam rekao nešto. I vrata su se već otvorila. Kao da šifra nije bila novac, već imenica. Marko. Kao lozinka. Kao sistem.

Do sada sam uvek slušao druge. Svi su "sredili nešto". Svi imaju "nekog". Gotovo niko ništa nije završio redovno. A sada sam i ja upao u taj sistem. Žalosno. Kako se sada izvući iz svega toga? Kako dalje? Pa usluga se mora vratiti. Red tako nalaže.

A oni najglasniji protiv korupcije su često i najveštiji u snalaženju. (Sada sam shvatio.)

Mrze sistem — ali samo kad nisu na njegovoj toploj strani. I niko se ne oseća krivim, jer svi su, zaboga, morali. "Znaš kako je danas". Kao da su pravila neka estetska smetnja, a ne struktura društva. Kao da je poštenje za one koji nemaju ambiciju. Najluđe je što je korupcija postala etički obrnuta. Ako ništa ne "središ", gledaće te kao budalu. Ljudi više ne cene ispravnost — cene snalažljivost. Ne ko si, već šta možeš da im završiš. Nekad mislim da bi svi rado živeli u poštenom društvu — ali pod uslovom da zadrže svoj lični prolaz kroz gužvu.

Zamišljam društvo bez korupcije. Dosadno je, zar ne? Nema telefonskih poziva, nema "častiću te kafom", nema smeškanja, namigivanja i šifri u hodniku. Sve je po nekakvom strogom redu.

I svi bi tada morali da čekaju. Možda zato i ne želimo pošten sistem, jer bismo bili jednaki. A ništa ne plaši čoveka više od toga da bude etičan i običan. Bez privilegije. Bez prečice. 

Da bude sam sa sobom u redu koji ne može da zaobiđe.

Borivoj Vujić