Aktuelno: Društveno-politička kretanja i promene

Na ljudskoj prirodi se grade društva, filozofske doktrine i sistemi moći, ali je ona i dalje neuhvatljiva – rastrzana između nagona i ideala, destrukcije i stvaranja, slobode i kontrole. Kroz istoriju, pokušaji da se ljudska priroda definiše uvek su bili ograničeni dualizmom: čovek kao dobar ili zao, racionalan ili iracionalan, pojedinac ili kolektivno biće. Međutim, ljudska priroda nije podeljena u dve suprotstavljene sfere – ona je fluidna, kontradiktorna i neprestano se preobražava.

Od antičkih vremena, filozofi su se pitali da li je čovek u osnovi dobar, ali iskvaren društvom (Ruso), ili je zao, a civilizacija ga suzdržava (Hobs). Ove dve vizije ljudske prirode reflektuju se u svakom društvu, u svakoj revoluciji, u svakom političkom sistemu.

Ljudska istorija je priča o neverovatnoj sposobnosti stvaranja – od umetnosti do nauke, od društvenih struktura do tehnologije. Čovek poseduje težnju ka transcendenciji, potrebu da prevaziđe sopstvene granice, bilo kroz filozofsku misao, religiju, ili umetnost. Ta stvaralačka sila pokreće napredak civilizacije. Istovremeno, istorija je preplavljena ratovima, ugnjetavanjem, zločinima i nepravdom. Moć destrukcije nije samo fizička – ona se ogleda i u psihološkoj manipulaciji, eksploataciji drugih i stvaranju sistema koji guše pojedinca. Ako je čovek sposoban da stvori umetničko delo koje dotiče večnost, takođe je sposoban i da uništi civilizaciju u trenutku nepromišljenosti.

Autoriteti su često opravdavali moć tvrdnjom da je ljudima potrebna struktura kako bi se izbegao haos. Mase, nesigurne u sopstvene izbore, često prihvataju kontrolu zarad osećaja sigurnosti. Ovde dolazimo do političkog aspekta ljudske prirode gde sloboda i kontrola postaju neodvojive.

Društvene promene i revolucije nastaju kada kolektivna kontrola postane previše represivna, ali i kada haotične situacije vode ka traženju autoriteta. Ljudska priroda oscilira između ovih dveju sila, u stalnoj potrazi za ravnotežom koja nikada nije trajna.

Društvene promene se dešavaju postepeno ili naglo, mirno ili nasilno. Neke od njih se odigravaju u vidu jednog čina i lako se zapažaju. Druge se odvijaju tokom dugog evolutivnog procesa i mogu ostati nezapažene sve dok ne dovedu do kvalitativno novog stanja.

One se uvek rađaju iz nepravde – bilo da je ona ekonomska, politička, kulturna ili simbolička. Predstavljaju odgovor na osećaj zagušenosti društva, na stanje u kojem se postojeći sistem percipira kao nepopravljivo korumpiran i nesposoban da odgovori na potrebe većine. Međutim, iako su promene često vođene plemenitim idejama slobode, jednakosti i pravde, njihov ishod je često daleko od idealnog.

Revolucije su kroz istoriju predstavljale prekretnice u razvoju društava, pokušaj uspostavljanja novog poretka i raskid sa prošlošću. Iako se tradicionalno vezuju za oružane ustanke i prevrate, moderni svet je pokazao da revolucije mogu imati i drugačije oblike. 

Jedan od najvećih paradoksa revolucije je taj što ona obećava oslobođenje, ali neretko završava u stvaranju novog oblika represije. Revolucionari ruše stare elite, ali se sami pretvaraju u novu vladajuću klasu. U istoriji modernih revolucija, vidimo kako je svaki pokušaj da se svet "očisti" od nepravde često završavao u stvaranju novih oblika tiranije. Ovaj obrazac nije slučajan – revolucije često ne uzimaju u obzir složenost ljudske prirode. Ideja da se društvo može "očistiti" od nepravde i da će nova elita biti moralno superiornija prethodnoj, pokazala se često kao iluzija.

Mirne revolucije su oblik političkih promena koji se odvija kroz masovne proteste i nenasilne metode otpora. Njihov cilj je obično svrgavanje autoritarnih ili korumpiranih režima. One se rađaju u društvima u kojima građani osećaju da su im politička prava ograničena, da je korupcija endemska, a sistem nereformisan. U njihovoj genezi možemo prepoznati nekoliko ključnih faktora: 1.) Nezadovoljstvo građana funkcionisanjem društveno političkog sistema, kada autoritarne vlasti ignorišu glas naroda, blokiraju opoziciju ili sprovode lažne izbore, kada korupcija doseže do neslućenih razmera; tada nezadovoljstvo raste i stvara plodno tlo za pobunu. 2.) Kada pravosuđe, mediji i izborni proces ne funkcionišu transparentno, protesti postaju jedini način da narod izrazi svoje stavove.

Postavlja se ključno pitanje – kakvi su aspekti mirne revolucije? 

Pozitivni aspekti: - društva se oslobađaju korumpiranih režima i prelaze na demokratskiji sistem funkcionisanja. Aktivira se građanska svest i ljudi se uče političkoj odgovornosti, te pokazuju da režimi ne mogu opstati silom, već da im je za vladavinu potrebna i legitimnost. 

Negativni aspekti: - nakon revolucije na vlast dolaze nove, jednako problematične strukture kao i prethodne, tako da umesto pravih društvenih promena, dolazi do nestabilnosti i dugoročnih podela unutar društva. U tim haotičnim trenucima, često dolazi do jačanja nove autoritarnosti – narod koji je želeo slobodu na kraju prihvata novu diktaturu jer ona pruža osećaj reda. To se vidi kroz istorijske cikluse: revolucija vodi u anarhiju, anarhija rađa potrebu za čvrstom rukom, a ta čvrsta ruka guši slobodu. Ovaj začarani krug se tako ponavlja iznova.

Ako mirna revolucija ne menja temeljne odnose moći u društvu, već samo zameni jednu političku elitu drugom, ona prestaje da bude revolucija i postaje samo politički manevar. U tom smislu, prava revolucija nije samo u smeni vlasti, već u promeni svesti – u društvu koje ne traži vođe da ga spasu, već koje gradi održive institucije i vrednosti.

SMENJIVOST VLASTI

Važan argument u korist smenjivosti vlasti jeste sprečavanje koncentracije moći u rukama pojedinaca, tajkuna i korumpiranih slojeva društva. Moć, ako se ne ograniči, neminovno vodi zloupotrebama – to je aksiom koji su potvrdili i antički filozofi poput Aristotela, ali i moderni politički mislioci poput Hane Arent i Mišela Fukoa. Dugotrajne vlasti, bilo da su demokratske ili autokratske, sklone su korupciji jer postepeno razvijaju mehanizme samoodržanja – kontrolu medija, pravosuđa, ekonomije i društvenih narativa. 

Smenjivost vlasti je efikasan način da se taj negativan trend prekine, pre nego što vlast postane sama sebi svrha. Smenjivost, ako je moguće, mora biti zasnovana na demokratskim principima. Ona doprinosi osposobljavanju građana da neprestano oblikuju i unapređuju svoj politički sistem, stvarajući balans između stabilnosti i odgovornosti dajući nadu u nov, pravedniji koncept vrednosti.

Borivoj Vujić