Tekstovi i poezija

  Radomir Konstantinović bio je jugoslovenski i srpski filozof, književnik i publicista. Rođen je u Subotici 27. III 1926. a preminuo u Beogradu 27. X 2011. Dobitnik je mnogih važnih priznanja, među kojima su Ninova nagrada za roman ,,Izlazak", te nagrada „Đorđe Jovanović“ i Godišnja nagrada Radio Beograda za kapitalno delo ,,FILOSOFIJA PALANKE".  ,,Filosofija palanke" je knjiga koja se stalno vraća, i kao da u svakom povratku dobija na značaju. Po prvom objavljivanju 1969. dobila je pozitivnu ocenu kritike. Zatim se pojavljuje u ključnim trenucima istorije regiona - tokom 90-ih godina prošlog veka. Bila je jedna od najčešćih referenci u debatama o srpskom i drugim nacionalizmima koji su harali zemljom. Vremenom je postala institucija, omražena i obožavana, koja je trpela teške napade, ali je istovremeno pružala primer hrabrosti piscima i intelektualcima u rastrzanom periodu naše bliske prošlosti. Radomir Konstantinović je u ovoj knjizi načinio jedan od najvažnijih filoz...

U petak 21. marta obeležen je Svetski dan poezije. U prilog tome, podsetićemo se na život i stvaralaštvo jednog od najvećih pesnika, pripovedača, esejiste i romansijera sa ovih prostora - Kostolanji Dežea (Kosztolányi Dezső, 1885-1936). Rođen je u Subotici gde je proveo detinjstvo sve do odlaska na studije u Budimpeštu i Beč. Mnoga njegova poetska i prozna dela vezana su za naš grad. Kostolanji je bio majstor jezika, poznat po poetskoj preciznosti i emocionalnoj dubini. Njegova poezija često istražuje teme prolaznosti, melanholije i nostalgije. Kao prozni pisac, posebno je poznat po romanima Nero, krvnik poeta  (1922),  Ševa (1924), Ana Edes (1926) i Esti Kornel  (1933), u kojima je istraživao dubinu ljudske psihe i unutrašnje sukobe pojedinca. Bio je i izuzetan prevodilac i esejista, a kroz novinarske tekstove oblikovao je intelektualni duh svog vremena. Njegovo stvaralaštvo odiše suptilnim humorom, elegancijom i dubokim razumevanjem ljudske prirode. Umro je 1936. godin...

Na ljudskoj prirodi se grade društva, filozofske doktrine i sistemi moći, ali je ona i dalje neuhvatljiva – rastrzana između nagona i ideala, destrukcije i stvaranja, slobode i kontrole. Kroz istoriju, pokušaji da se ljudska priroda definiše uvek su bili ograničeni dualizmom: čovek kao dobar ili zao, racionalan ili iracionalan, pojedinac ili kolektivno biće. Međutim, ljudska priroda nije podeljena u dve suprotstavljene sfere – ona je fluidna, kontradiktorna i neprestano se preobražava. Od antičkih vremena, filozofi su se pitali da li je čovek u osnovi dobar, ali iskvaren društvom (Ruso), ili je zao, a civilizacija ga suzdržava (Hobs). Ove dve vizije ljudske prirode reflektuju se u svakom društvu, u svakoj revoluciji, u svakom političkom sistemu. Ljudska istorija je priča o neverovatnoj sposobnosti stvaranja – od umetnosti do nauke, od društvenih struktura do tehnologije. Čovek poseduje težnju ka transcendenciji, potrebu da prevaziđe sopstvene granice, bilo kroz filozofsku misao, religi...