Hans Zender: Muzika i poezija u savremenoj kulturi

Hans Zender (1936 - 2019) bio je dirigent i jedan od najuglednijih nemačkih savremenih kompozitora. Radeći kao šef-dirigent kamernog orkestra Hamburške državne opere stekao je bogatu muzičku karijeru. Pored toga bio je jedno vreme glavni dirigent teatra u Bonu kao i simfonijskog orkestra radija u Sarbrikenu i Hilversumu. Kao kompozitor ostavio je iza sebe mnoga značajna dela od kojih su najpoznatija "Čitanje Helderlina" zatim "Dijalog sa Hajdnom", opera "Stephen Climax", "Cabaret Voltaire", oratorijumsko delo "Pesma nad pesmama", "Šubertova zimska putovanja" itd.

Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja. U ovom tekstu prenosim deo njegovog govora (prevela sa nemačkog prof. Marija Vujić*) povodom dodele Geteove nagrade grada Frankfurta koja mu je uručena 1997. godine. U njemu iznosi svoju analizu o položaju muzike i poezije u savremenoj kulturi:

,,Opisivanje muzičkih fenomena rečima spada u najteže zadatke koje čovek može sebi da postavi; ne stoga što je muzika nešto što se opire racionalnom opisivanju, već stoga što je njena racionalnost toliko složena da bi čovek koji želi verbalno da je prikaže, mora da bude spekulativni jezički umetnik ili umetnički jezički mislilac. Jedini doprinos koji muzičar može dati diskurzivnom jeziku sastoji se u opisima graničnih fenomena u kojima se njegovo činjenje dodiruje sa drugim oblastima. Autentično umetnik može samo dotle da odgovori dok se orjentiše po svojim individualnim iskustvima. Ako bih hteo nešto da kažem, morao bih se uvek prvo pozvati na svoj vlastiti umetnički rad. To ipak ne znači da bih bio prinuđen da možda govorim samo o sebi; naprotiv, umetnik bi trebao da, upravo zarad razjašnjavanja sopstvenog umetničkog razmišljanja, ukaže na njegove površine trenja sa društvom svog vlastitog vremena." (Zender)

Ako malo bolje razmislimo možemo ove Zenderove reči povezati sa činjenicom da je sam Gete nedostižno velik uzor za ovakav poduhvat. On je prirodnu tendenciju svakog stvaralačkog čoveka, doveo u ravnotežu sa tendencijom suprotnog smera;  i to kao jedno jedinstveno iskustvo po svojim karakteristikama. U tom kontekstu znamo da se u mnogo slučajeva postavljao suprotno opšte prihvaćenim uverenjima nauke svoga vremena (tu se misli na konflikt sa Njutnom), gde se uočava iskustvo jedne duboke razlike koju moderni svet previđa. To je razlika pojmovno-opšteg spram stvarnosti umetničke tvorevine. Ako se želi ozbiljno govoriti o ulozi muzike u našoj civilizaciji, onda se mora poći od iskustva ove raznolikosti.

Može li muzika da čita poeziju? Ovo je fundamentalno pitanje za razumevanje odnosa između poezije i muzike. Tako je i Hans Zender u svom muzičkom opusu istraživao percepciju Helderlinovih pesama pomaknuvši pomak sa fokusa na semantički sadržaj u pravcu muzičkog izražavanja "značenja i raspoloženja" uzimajući fragmentarne artikulacije kao znak za eksperimentisanje. On na posebno zanimljiv način realizuje ove mogućnosti gde kroz muzičku poetiku prikazuje čin kompozicije kao oblik čitanja, stvarajući živopisne intertekstualne veze sa filozofijom književnosti. Zenderova muzička "čitanja" Helderlinove poezije pretvaraju stihove u nešto radikalno novo, otkrivajući da muzika ne samo da čita poeziju, već je u stanju da je artikuliše na produktivan i kritički način.

,,Za prosečnog Evropljanina muzika predstavlja jednu formu zabave, gde je mesto ozbiljne muzike skrajnuto na pobočno mesto namenjeno za pomalo ezoterično nastrojenu manjinu. Naše školsko obrazovanje koje se orjentiše isključivo prema naučnom pozitivizmu i privrednom utilitarnom razmišljanju, deluje nesposobno da preuzme zadatak koji je u starijim generacijama još izvršavala građanska porodica; negovanje klasične muzike sa dubokim poštovanjem kao središnjeg fenomena kreativnog ljudskog duha. Na muziku se uvek gledalo kao na vaspitno sredstvo. Dodeljivano joj je središnje mesto među matematičko-astronomskim i literarnim disciplinama, jer ona u sebi povezuje broj i reč, logos i mitos. Sa početkom onog perioda koji mi nazivamo "muzičkom klasikom" a koji je, po opštem shvatanju muzici doneo njenu autonomiju, muzika gubi svoju čvrstu poziciju u kulturnom sistemu. Novonastala estetika može tonsku umetnost da opisuje samo sa dva protivrečna aspekta: ili sa jednog subjektivističko-emocionalističkog ili pak sa objektivističko-formalnog gledišta. Mi stvarnosnu sferu muzike nismo više u stanju da imenujemo upravo iz razloga što je naša predstava o stvarnosti izgrađena isključivo od načina mišljenja pojmovno definirajuće nauke. Ako se muzika ozbiljno uzme kao jezik to bi onda značilo dovesti sliku Moderne u pitanje. Pod ovim aspektom muzika se pojavljuje kao subverzivna snaga, poput otpora jednoj civilizaciji koja postaje sve više neprijateljskoga duha, a time i suprotstavljena prema samom životu. Isto se može reći i za pesništvo. Muzika i pesništvo su u najdubljem jezgru jedno, tako da je jezik reči putem pojmova postao hladan i ukočen, te ga treba iznova prebaciti u muzikalno stanje otvorenosti i neodređenosti. U svom odrastanju kao muzičar spoznao sam duboki jaz između shvatanja muzike stare i nove Evrope. Muzika Baha bila je za mene jedan isto toliko snažan doživljaj kao i muzika Klasike i Romantizma, ali sam osećao i pri sviranju i pri analiziranju potpunu neuporedivost ta dva sveta. Radi se o dvema dijametralno suprotnim muzičkim slikama koje egzaktno odgovaraju konfliktu između prosvetiteljstva i načina razmišljanja stare Evrope. Ja sam kao muzičar-interpretator morao da živim u oba sveta. Ona su za mene na podjednak način bila obavezujuća, a kao zadatak muzičara koji danas stvara činilo mi se da valja izvući sumu svih iskustava iz evropske baštine. Ono što je neopozivo i nepovratno u projektu Moderne jeste opredeljenje za slobodu, poput otkrića individualnog kao jedine osnove umetničkog stvaranja. To za stvaraoca znači nezavisnost od istorijski sedimentnih formi..." (Zender)

* Zenderovu besedu prevela: Marija Vujić (rođ. Mirić, po majci Hempt) rođena je 1936. godine u Novom Sadu. Njenu žarku želju da bude pijanistkinja osujetila je tuberkuloza u ranoj mladosti. Okreće se studiranju germanistike koju završava u Beogradu, a zatim se od 1961. godine nastanjuje u Subotici. Zapošljava se kao profesor nemačkog jezika i književnosti u srednjoj školi. Uporedo piše i muzičke kritike za subotički časopis "Promusica". Od poznih srednjih godina posvećuje se intenzivno delima Valtera Benjamina i Teodora Adorna, delimično Losa. Počinje da prevodi njihove književne eseje na srpski za subotički časopis za književnost i kulturu "Rukovet". Povremeno prevodi i za ,,Pismo" koga je svojevremeno uređivao pesnik Raša Livada. Zbirka prevedenih eseja nije doživela svoje planirano ukoričeno izdanje, jer ju je u kompletiranju i usavršenju rada na tom projektu sprečila bolest. Takođe i njeni memoari o staroj porodici Hemptovih ostaju u divljem rukopisu. Preminula je u Subotici 2011. godine.

Borivoj Vujić