Prezir prema licemernoj ljudskoj prirodi

 

Roman ,,Pad" poslednje je delo Albera Kamija (1913 - 1960). To je priča o čoveku koji otkriva u sebi prazninu ličnog identiteta, a time i apsurd celokupnog ljudskog postojanja. Baš kao i u većini svojih dela, Kami koristi prepoznatljivu formu pisanja istražujući teška egzistencijalna pitanja o međuljudskim odnosima, slobodi, licemerju i otuđenosti pojedinca.

U depresivnom ambijentu Amsterdama, glavni junak ove priče Žan Batist Klemens upoznaje neimenovanog stranca u malom baru, te kroz fiktivni razgovor upada zapravo u solipsistički monolog iz kojeg saznajemo da je nekada živeo lep, samozadovoljan život, kao uzoran građanin društva. Ta iluzija se razbija jedne noći kada šetajući obalom reke Sene postaje svedok samoubistva mlade žene, koju u prvi mah primećuje kako zuri u tamni zdenac ispod mosta, a potom čuje dramatičan zvuk udara tela u površinu vode. Ne preduzimajući ništa, užurbanim koracima odlazi, kao da beži sa mesta zločina. Taj događaj pokreće lavinu emocija i preispitivanja u unutrašnjosti njegovog bića, rađajući snažan osećaj individualne, pa i kolektivne krivice za ovu tragediju.

,,Pomisao na smrt provalila je u moj svakodnevni život. Brojao sam godine koje su mi još preostale. Tražio primere ljudi koji su u mojim godinama već bili mrtvi. I mučila me je misao da neću imati vremena da ostvarim svoj zadatak. Koji zadatak? To nisam znao. Iskreno govoreći, da li je vredelo nastaviti ono što sam radio? Ali pitanje se baš nije tako postavljalo. Progonio me je, naime, izvestan smešan strah; čovek nije mogao da umre a da ne prizna sve svoje laži. Ne Bogu, niti nekom njegovom predstavniku, bio sam iznad toga, naravno. Ne, trebalo je priznati ljudima, prijatelju, ili voljenoj ženi na primer, jer kada bi samo jedna laž ostala skrivena u nečijem životu, smrt bi je učinila konačnom." (Kami)

Žan Batist zaokupljen smrću nepoznate mlade žene postaje svestan svoje dvoličnosti kojom je do tada živeo, doživljavajući sada neku novu stvarnost koju posmatra iz perspektive posrnule individue. Njega obuzima strah od svega što vidi pred sobom i samom odlukom da prihvati život osude, postaje pali prorok. U novonastaloj poziciji sudije-pokajnika, oličava ljudsku potrebu da sudi i osuđuje. Sada, kao čovek odvojen od sveta, oseća prezir prema svemu postojećem, tako da njegova slomljena nihilistička filozofija gubi smisao, istinu i nevinost.

Ističući dvoličnost kod svog glavnog junaka, Kami želi prikazati relativnost vrednosti koje se tradicionalno smatraju objektivnim, stvarajući svet u kome dobro ne može postojati bez zla. Za pisca je ovde nevinost lažan koncept, ali njeno odsustvo ne potvrđuje nužno prisustvo njegove suprotnosti tj. krivice kakvu poznajemo.  Svet gde ubistvo ili samoubistvo postaje izbor i ostavlja sve ljude podjednako krivim (ili nevinim), stvara apsurd, jer svi podjednako krivi osuđuju jedni druge. Ovaj zaključak u suštini implicira čitavo čovečanstvo. Svi mi osuđujemo jedni druge, ali pokušavamo da izbegnemo osudu na bilo koji način. Prezir prema svom junaku predstavlja prezir prema našoj licemernoj i sebičnoj prirodi. 

Priča ima mnogo sjajnih metafora kojima se Kami poigrava doslovno potkopavajući mitološka značenja. Njegov glavni lik u jednu ruku igra predstavu Jovana Krstitelja koji govorio o konačnoj presudi vapeći u pustinji, dok Žan Batist vapi generaciji koja mora da se pomiri sa svetom u kome nema istine, niti spasa, u kome Isusa nema, niti će ikada doći. Koncentrični kanali koji opasavaju Amsterdam povezuje sa krugovima Danteovog pakla, a maglu koja ispunjava grad sa suženom vizijom pogleda na sumornu sadašnjost. 

Roman se može podeliti u tri celine, gde prva oslikava period njegovog dotadašnjeg, dvoličnog života, druga koja nastupa nakon tragične smrti mlade žene, kada nastaje nalet griže savesti i introspekcije. Tada Žan Batist napušta Pariz ne mogavši da se nosi sa sopstvenom krivicom i licemerjem. Doživljava emocionalno-intelektualnu krizu pokušavajući sebe kazniti živeći životom odmetnika, degradirajući svoju dotadašnju reputaciju. Poslednja celina obuhvata njegov život u Amsterdamu, gde postaje sudija-pokajnik, ispovedajući svoju krivicu i tražeći iskupljenje. 

On postepeno prebacuje krivicu na celokupno društvo, sve do samog čitaoca, pred koga postavlja ogledalo i od koga zahteva priznanje sopstvene krivice. Konačno, prihvatanjem svoje dualne licemerne prirode, pronalazi utehu i mogućnost da se nosi sa krivicom i u toj ideji postane slobodan.

,,Jeste li primetili da sama smrt budi naša osećanja? Kako volimo prijatelje koji su nas upravo napustili. Kako se divimo onim našim učiteljima koji su sada prestali govoriti jer su im usta napunjena zemljom. Tada prirodno izvire naš izraz divljenja, koji su možda od nas očekivali celog života. Da li znate zašto smo uvek pravedniji i velikodušniji prema mrtvima? Razlog je jednostavan. Prema njima više nemamo obaveza." (Kami)

Borivoj Vujić