Sinhronicitet

 

Pojam sinhroniciteta prvi je definisao švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (1875 - 1961). Njegov koncept tog pojma je izuzetno komplikovan ali se može svesti na opisivanje pojave kao skup ,,smislenih koincidencija". Jung je bio uveren da u Univerzumu sve ima uzročno-posledičnu vezu i da je međusobno povezano. Verovao je da mora postojati kolektivno nesvesno stanje celog čovečanstva koje ljude i događaje na neki način povezuje. Kada govorimo o sinhronicitetu, mislimo na spajanje unutrašnjih i spoljašnjih pojava, gde pojedinac koji doživi ove pojave nalazi smisao u ujedinjenju oba.

Verovatno su mnogi od nas doživeli sinhronicitet u svom životu i to više puta pomišljajući da je to plod sreće ili slučajnosti. Postoji mnogo primera koji bi se mogli svrstati pod ovaj pojam. Recimo, možda razmišljate o osobi koja vam je dugo nedostajala, a onda, potpuno neočekivano tog dana dobijete telefonski poziv ili poruku od nje, ili ste možda čitali neku knjigu pa vam se ta tema dopala, a potom čujete da neki ljudi upravo razgovaraju o toj temi na nekom drugom mestu itd.

Da bismo pokušali objasniti ove pojave pribegavamo metafizici. Jung je takve slučajeve smatrao rezultatom nesvesne privlačnost koja ih provocira da se dogode. Lične traume u životu pojedinca mogu stvoriti veću energiju i potencijal za slučajnosti. Te situacije izazivaju promene u nama i stvaraju prepoznatljive obrasce koji daju smisao našoj potrazi. Po njegovom mišljenju sinhronicitet predstavlja princip koji je povezan sa dubljim nivoima ljudskog iskustva i svesti.

Često se opisuje kao slučajnost koja je značajna za pojedinca ili situaciju, a ne može se objasniti na racionalan način. Smatrao je da sinhronicitet ima važnu ulogu u razvoju lične svesti i duhovnog rasta pojedinca, te da se pojavljuje kada je osoba spremna da primi određenu poruku ili iskustvo. Mnogi ljudi ove pojave doživljavaju kao značajne za svoj život.

Jung je dve godine lečio fizičara nobelovca Volfganga Paulija, tvorca nove kvantne teorije. On je inspirisao Junga da napiše traktat svojim brojnim komentarima o sinhronicitetu. Za objašnjenje ove pojave Jung i Pauli su odredili termin ,,smisaona podudarnost". Oni tvrde da su priroda i psiha dva aspekta iste stvarnosti, a da ih uređuje neki nepoznati zajednički povezujući princip. 

Prema pojedinim studijama, kada naš mozak ima povišen nivo dopamina, u stresnim ili izrazito  emotivnim situacijama, pribegavamo magičnom razmišljanju i podložniji smo traženju obrazaca.

Mnogi koji se bave ovom tematikom smatraju da ova pojava kod ljudi predstavlja reakciju na podsvesnom nivou. Pretpostavka ima više osnova u nauci, pogotovo sa većim razumevanjem kvantne fizike, gde je primećena trenutna komunikacija između subatomskih čestica bez obzira na kojoj se udaljenosti nalaze jedna od druge.

Postoje istraživanja koja su pokazala da ljudi imaju sposobnost uticaja na verovatnoću događanja svojim umom. Ovo je pokazano prilikom bacanja kockica. Prisustvo posmatrača menja ishod bacanja za čak 6% preko puke slučajnosti. Ideja sinhroniciteta funkcioniše na istom principu. Kada imate na umu očekivani ishod, to može da menja krajnji rezultat događaja. Sve se to dešava na nesvesnom nivou koji nije u potpunosti jasan. U eksperimentima bacanja kockica ni naučnici ni učesnici nisu imali fizički kontakt sa njima. Bacane su mehanički, pa ipak, kada su se učesnici usredsredili na određeni broj bila je veća verovatnoća da se on i pojavi.

Nesvesni um često utiče na naše odluke i ponašanje što predstavlja određen vid komunikacije sa nama. Kako se sve u Univerzumu sastoji od energije, sinhronicitet bi mogao biti manifestacija globalne harmonije gde se frekvencije i vibracije trenutka sinhronizuju zajedno u savršenoj ravnoteži stvarajući za naš pojam neobična iskustva. 

Mnogi fizičari, filozofi pa čak i psiholozi pokušavaju shvatiti kako kvantna mehanika održava našu svakodnevnu stvarnost. Da li će razvoj i bolje razumevanje ove grane fizike pomoći da jednog dana u potpunosti shvatimo i fenomen sinhroniciteta, ostaje da se vidi.

Borivoj Vujić