INTERVJU

 

U ovo burno vreme koje sve češće favorizuje brzinu, površnost i trenutni efekat, pisac se neretko nalazi na marginama. Ipak, postoje pojedinci koji istrajavaju u svom unutrašnjem pozivu oblikujući rečima misaone pejzaže, istine i snove, izmičući od komercijalnih tokova, ostajući verni introspekciji, filozofskom tonu i visokom umetničkom standardu. Jedan od njih je Borivoj Vujić, nastavnik po profesiji, a pisac po senzibilitetu i traganju. Kroz ovaj intervju pokušaćemo da proniknemo u suštinu njegovog stvaralaštva, ali i da otvorimo širi uvid u pitanje: kakav je položaj umetnika i pisca u savremenom društvu?

1. Kako je počela Vaša potreba za pisanjem? Da li ste odmah to prepoznali kao umetnički poziv?

Pisanje se nije desilo odjednom. Bilo je to tiho, uporno nakupljanje reči kroz godine. Sve je počelo dnevnikom – ne kao svesnim činom umetnosti, već kao unutrašnjom potrebom da se svet razume. Kasnije su iz tih zapisa počele da izranjaju misli koje su imale težinu, kontinuitet, osećaj. Tako je nastajao jedan lični arhiv samoposmatranja. Tek mnogo kasnije, posle decenija zapisivanja i razmišljanja, forma se počela definisati u nešto što bi se moglo nazvati književnošću. Ali čak i tada, pisanje nisam doživljavao kao ozbiljnu stvar – više kao naviku.

2. Koji su Vaši prvi kontakti sa književnošću i umetnošću uopšte?

Prva iskustva bila su vezana za školu – lektire, obavezna čitanja. Ali i u tom okviru, neka dela su delovala kao poziv. Kafka, Kami, Dostojevski – autori koji su mi tada predstavljani kao "teški", a meni su upravo zbog toga bili izazovni. Uvek me je kopkalo – zašto? Šta je to "teško" u onome što oni pišu? Pokušavao sam da razumem, da prodrem. Paralelno s tim, postojao je i jedan drugi aspekt književnosti – žanrovska fikcija. Ne nužno naučna fantastika, već više narativi koji su otvarali drugačiju logiku postojanja – dimenzije, vremenski paradoksi, svet misterija... Iako nisam imao naučno znanje da bih pisao "pravu" SF književnost, intuitivno sam stvarao svoje verzije čudnog, tihog sveta mašte, gde logika nije neprijatelj snova, već njihov saveznik.

3. Vaš tematski opseg deluje prilično raznovrstan. Postoji li dominantan žanr u kojem se izražavate ili se Vaš glas slobodno kreće između različitih formi?

Rekao bih da je to neka vrsta spontanog raslojavanja izraza. Poezija mi je stalni saputnik, gotovo refleks. Opažaji se prirodno pretaču u stihove, kao da zahtevaju gustinu, sažetost, trenutak. Proza je pokušaj šireg zahvata, ali često se brzo istroši – ideja sagori, misao se zaokruži pre nego što se razlije u formu romana. Tako ostajem u domenu kratke proze. Ali želja mi je da jednoga dana, tema koja je sažeta u manji format preraste u pripovetku ili roman.

Ponekad, kada se dogodi izlet u nepoznato, kada otputujem, percepcija mesta postane intenzivnija – ali i tada je fokus uvek unutra. U tim lutanjima rađa se sopstvena forma misaonog doživljaja. Svakodnevica postaje polazište za unutrašnje preispitivanje. Priče koje iz toga izrastaju obično se razvijaju iz realnih, gotovo banalnih situacija – ali se dijalogom, monologom ili pukim unutrašnjim tonom, transformišu u mesta obrta i apsurda.

Bizarnost koju tražim nije vizuelna ni narativna, već misaona. Uvek blago pomerena sa filozofskom distancom. Kao da je sve stvar unutrašnje logike koja je uvek na korak od potpunog nesporazuma sa svetom.

4. Kako danas vidite ulogu umetnika u društvu, naročito u manjim sredinama? Da li umetnost još uvek ima snagu da pokreće ili postaje dekorativni ostatak prošlih vrednosti?

Uloga umetnika jeste velika — ali je njegovo mesto u društvu postalo periferno. I ne bih rekao da je za to odgovorno samo društvo. Često i sami umetnici, svesno ili nesvesno, doprinose srozavanju svog poziva. Kada umetnost počne da se meri tržišnim principima, gubi ono najvrednije — unutrašnju istinu.

Ja sam uvek verovao da umetnost mora ostati izvan materijalnog. Da nije roba koju prodajemo, već misija koju živimo i delimo. U tom smislu, nisam pristalica tarifiranja umetničkog izraza. Primećujem da se pojedini sajtovi, tribine ili radionice unapred pribojavaju kontakta sa piscem, jer očekuju da će on odmah izneti neku „cenu“. To govori više o stanju svesti nego o kulturi.

Umetnost mora ostati slobodna, ne zato što je luksuz — već zato što je temeljna potreba duha. Mnogi ljudi koji su promenili tokove umetnosti i mišljenja bili su u svoje vreme zanemareni. Njihovo vreme ih nije prepoznalo — jer umetnost nikad i ne pripada svom vremenu. Ona pripada onima koji tek dolaze, koji kopaju dublje.

U malim gradovima, posebno u društvima poput našeg, vlada neka vrsta kulturne amnezije. Ljudi zaboravljaju umetnike svoje savremenike. Ne zato što oni nemaju šta da kažu — već zato što društvo ne zna kako da sluša. Ne ume da čuje tišinu, da pročita dubinu, da se zaustavi pred onim što nije kič i zabava.

5. Da li inspiracija dolazi u naletima ili je kod vas stalno prisutna? Šta Vas najčešće inspiriše?

Inspiracija je gotovo stalno prisutna. Ne kao oluja koja iznenada naiđe, već više kao potmulo prisustvo koje stalno podrhtava ispod površine. Inspirišu me aktuelne teme, ali i zaboravljeni, tačnije skrajnuti porivi iz prošlosti. U svakom traganju, u svakoj knjizi, razgovoru, slici ili tišini — naiđem na novu pukotinu koja vodi ka dubljem.

Jedna posebna vrsta inspiracije dolazi kroz muziku. Postoji set kompozicija koje ponavljam gotovo ritualno — i one me odvode u svetove koje rečima tek naslućujem. Taj odnos prema muzici nije samo estetski, on je duhovni, gotovo liturgijski. Ona me nadahnjuje da pišem o njoj i kroz nju.

Inspiriše me i bol, i tuga, i sreća. Neshvaćenost od strane ljudi oko mene — konstanta koja ne guši, već taloži materijal u meni. Priroda, tišina, nečije ćutanje, lepa rečenica, pogled prolaznika — sve to ima snagu pokretača. Ništa nije premalo da bi u meni izazvalo unutrašnji pokret.

6. Šta trenutno zaokuplja Vaš autorski rad? Gde čitaoci mogu pronaći Vaše tekstove i šta ste do sada objavili?

Trenutno pišem sve i svašta — eseje, publicistiku, kratku prozu, poeziju, osvrte na muzička i filmska ostvarenja. Urednici pojedinih portala i digitalnih časopisa prepoznali su moj rad, pa se ti tekstovi i pesme povremeno objavljuju na mestima kao što su: Grad Subotica, PULSE Magazin, Strane, Dunja Lučar, Poezija suštine, Galaksija nova i drugi.

U poslednje vreme intenzivno radim na realizaciji književnog časopisa Nova rukovet, koji predstavlja digitalni nastavak nekada štampanog časopisa Rukovet, pokrenutog još 1955. godine u našem gradu, a ugašenog 2020. Ova inicijativa za mene ima i simboličku i praktičnu vrednost — jer danas, kada se kultura sve više seli u digitalni prostor, osećam potrebu da taj kontinuitet ne nestane tek tako.

Iza sebe imam jednu objavljenu knjigu poezije i kratkih priča iz 2021. godine. U planu je druga knjiga koja će, nadam se, u sebi objediniti sve teme o kojima sam danas govorio.

7. Kako publika reaguje na Vaše radove? Da li imate utisak da postoji publika za ono što pišete?

Publika je specifična i raznolika — i nije svuda ista. Na internet portalima na kojima su mi objavljeni tekstovi moguće je pratiti reakcije kroz lajkove, komentare, ponekad i poruke koje stignu privatno. Negde su tekstovi lepo prihvaćeni. Postoji grupa ljudi koja ih redovno prati i iščitava. Drugde — sve to prolazi tiho, bez odjeka. I to je u redu.

Svestan sam da ne dolazim s velikim titulama iza svog imena niti imam institucionalnu zaleđinu. Ono što imam jeste prepoznatljivost unutar jednog uskog kruga ljudi koji gaje odnos prema umetnosti i književnosti ne kao prema dekoraciji, već kao prema duhovnoj potrebi. Za njih stvaram — i sa njima razgovaram.

Umetnici su, u savremenom društvu, uglavnom na marginama. Primat pripada političarima, sportistima, zabavljačima. Oni pune naslovnice. Ljudi žive po inerciji, zarobljeni u svojim navikama, obavezama i oblicima zabave koji ne traže dubinu. A umetnici — oni sve to posmatraju drugačije. Ne iz osude, već iz potrebe da razumeju. Upravo zato često ostaju usamljeni, jer nisu dopadljivi i nisu prilagođeni većini.

I kako reče Fernando Pesoa, moj omiljeni pisac i davni saputnik:
„Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni.“