Oto Tolnai: Autopoetika

Godinu dana nakon smrti Ota Tolnaija (1940–2025), podsećamo se njegovog stvaralaštva kroz jedan autopoetički esej u kojem govori o sebi, kroz slike, asocijacije i ličnu poetiku.

***

"Zovem se Oto Tolnai. Međutim, i već tu počinju problemi, a s njima počinje i poezija. Moje pravo prezime je Kračun (rumunski; naime, jedna grana mojih predaka je, po svemu sudeći, rumunskog porekla: crăciun - Božić; mađarski: karácsony); moj deda prezivao se kao i najveći slikar srpskog baroka: Todor Kračun -Teodor Kračun (slikar je, kasnije, promenio prezime u Kračunović). Proučavam njegovo slikarsko delo, s obzirom na to da sam i likovni kritičar, pišem o njegovim slikama, ikonostasima, kao da ih je naslikao moj deda, mesarski majstor iz Kanjiže. Ne moram, dakle, posebno da naglašavam da je, samim tim, ovo moje slikarstvo blisko delima onih majstora koji su, poput Rembranta, Goje, Sutina i Bekona, slikali raspolućene volove, volujske krucifikse, ošurene ćurke. I, razume se, delima njihovih učenika: Dade, Veličkovića, Ljube Popovića, koji nisu nepoznati ni ovde, u Njujorku...

Prezime Tolnai moji su roditelji, čini mi se, izabrali zahvaljujući u ono vreme veoma popularnoj glumici, junakinji filmova:

Ljubičasti bagrem
Automobil snova
Priviđenje s jezera
Tisin cvet
Azur-ekspres

— znamenitoj Klari Tolnai, kao i nadasve popularnim izdanjima:

Tolnaijevog Leksikona sveta
Tolnaijeve Istorije sveta
Tolnaijevog Svetskog žurnala

— na ne malo zaprepašćenje rodbine, starih Kračuna.

Toliko o prezimenu.

Kršteno ime, pak, nosim čas kao nešto ukrašeno patetičnim uzdasima, „besmrtnim mehurom reči pesništva“, a čas ga držim na ledu kao kakvu konkretističku pesmu, vrtim se, ljuljaškam se u njegovim nulama, kao pile u jajetu:

otto

razapevši njegove ništice na dvostruki krst, sazdavši od njih čitavu malu Golgotu, otud, dakle, ona nula, ružičasta nula u mojim pesmama ili, kako Henri Miler kaže, „the rosy crucifixion“ (oTTo / otto / o++o).

Rodio sam se u Kanjiži, gradiću na Tisi. Tisa je spora, mlaka ravničarska reka. Ali zovu je i Petefijevom rekom, po pesniku koji je nadasve patetizovao ovu sirotu rečicu, ubrzao njen tok, izgradivši na njoj već u XIX veku vodojaže, turbine revolta, revolucije. Inače, i Ajnštajn je, boraveći u svojoj titelskoj tazbini, posmatrao njeno bludničenje s Dunavom. Tisa je reka koja cveta: otud i život vodencveta, cveta sa Tise. Nisam, dakle, od svih filmova Klare Tolnai slučajno prisvojio Vodencvet, budući da sam još kao dete i pesnika zamišljao kao biće trenutka, nalik na leptiricu vodencveta, čiji je život samo jedan ustreptali svadbeni let - samo jedan treptaj... Tisa na svom dnu još uvek, bar u dečjoj svesti, mašti, krije, valja, goleme mamutske kosti, kraljevske kovčege. Čudno je da su se baš u ovoj ništavnoj rečici sahranjivali mamuti i kraljevi! Ali kao da su nam, u detinjstvu, iz nje cvetale njihove duše.

Ništavni gradići na ništavnoj, maloj reci. Pa ipak, nije baš sasvim tako, jer jedan gradić, Mol, na primer, zahvaljujući Lajošu Moholj-Nađu, ni ovde ne zvuči nepoznato, naprotiv.

Otac trgovac i lovac, majka domaćica.

U detinjstvu stalno mi je bilo hladno. Drhturio sam, cvokotao. Zato sam i po celi dan prebivao, kao punoglavac, vodozemac, u mlakoj vodi Tise, ili u toplom, istrošenom mulju ispuštenom iz čuvene gradske banje. I sanjario neprestano o Africi, spremao se da pođem u Afriku, tamo gde čoveku nikad nije hladno.

Mada u kući nismo imali nijedan primerak brojnih Tolnaijevih izdanja, s Leksikonom sveta, Istorijom sveta, Svetskim žurnalom, ja sam se poistovetio još od malih nogu; gde god sam zapazio ove teške tomove, gde god sam čuo to ime, sklopio bih oči, rekavši: ja sam Tolnai. (Simon Tolnai, čuveni štampar, izdavač novina i knjiga, rođen u Nadvaradu 1868. godine, umoren u Mauthauzenu krajem 1944. godine; napisao je samo jedno delo: dva toma Knjige opsenarstva, ponekad, kao da ga vidim kako se u slobodno vreme bavi mađioničarstvom.) Ali, dodao bih uvek pocrvenevši do ušiju, ja sam i glumica iz Tisinog cveta i Azur-ekspresa (izdvojio sam ova dva njena filma da bih mogao, za sebe, dalje sanjati).

Ovim se može, svakako, objasniti i to da sam kao dvadesetogodišnjak pokrenuo literarni list (najpre podlistak, potom časopis: Symposion, pa Uj Symposion) koji bi mogao da bude, bez ikakve skromnosti, takođe nazvan svetskim listom.

Smesta sam započeo pripreme i za izradu Leksikona sveta, mada je to, van sumnje, kudikamo dugotrajniji, krležijansko-borhesovsko-karintijevski poduhvat koji zahteva čitav jedan život. Veliki deo je već završen, premda je još uvek u raspršenom stanju (možda i otud naslov jedne moje zbirke: Prašina sveta), a uz to u svoj Leksikon sveta uplešću i Simonovu Knjigu opsenarstva; dakle, čitav ovaj leksikografski poduhvat shvatam i kao neku vrstu opsenarenja/umetničarenja.

Već sam pomenuo da nismo imali u kući Tolnaijev Leksikon sveta, ali u susedstvu ga je imao moj drugar, i kad god bi me nešto zanimalo, uvek sam otrčao kod njih da pročitam šta kaže naš leksikon. Tamo sam pročitao i Afriku. Nisam je zapravo ni čitao, već razgledao njenu živo obojenu mapu, brojne bakroreze. Slike papirusa, zmajevog drveta, baluba-totema, od slame ispletene koševe za žitarice plemena Masai, gajeve datuljine palme, zanzu, muzički instrument malih Kafera itd. Već tada sam, zapravo, počeo svoju mađioničarsku tačku s odrednicom Afrike: njeno prestrukturisanje, prepravljanje u srcoliku pećku, srcoliku peć.

Kao što mi je kasnije objasnio jedan prijatelj, lekar po zanimanju, mora da sam cvokotao zato što sam bio malokrvan. A za malokrvne, to se zna, Afrika je pravi magnet.

Nikad nisam stigao u Afriku. Još uvek drhturim, cvokoćem, iako više nisam malokrvan.

Ponekad, naravno, još uvek pomišljam na Afriku, ali ta pustolovina, gotovo epileptična želja iz detinjstva, vremenom se preobrazila u melanholiju, a epilepsija u nekakvu plavičastu osetljivost na modro, koja tek retko, veoma retko, bukne, zapaljena stvarnim, poput šavova na lobanji, krivudavim, ultravioletnim plamičkom.

Sada mi se čini da su već samo oni majušni, okrugli mermerni stočići, nezavisne republike venecijanskih, pariskih, bečkih terasa - ta suštastvena Evropa - najudaljeniji i, rekao bih, jedini ciljevi mojih putovanja.

Sedeći nedavno na jednoj bečkoj terasi, posmatrao sam pitomi smešak neke devojke: pisala je pismo za susednim stolom, zatim je s dva prsta, kao na pričešću, pažljivo podigla modru poštansku marku, prinela je usnama, ovlaš liznula, i onda, na trenutak, položila na vrh jezika. Ovaj lep, ružičasti jezik s modrom markom, načipkanim azurom, bejaše za mene samo ispunjenje, večnost.

Čitav ovaj poduži uvod (delikatno predstavljanje, narcisoidno curriculum vitae) izneo sam odmah na početku, jer moram priznati da nikad nisam ni pomislio da ću ikad u životu videti Njujork (Ameriku). Kao što sam već nagovestio, Africi sam se nadao, ali Americi ne. No, a to bi baš Amerika morala da zna najbolje, ljudi se, većinom, spremaju u Indiju.

I sad mi je poštar tutnuo u ruke ovo njujorško pismo, poziv od

The Committee for International Poetry.

Dugo, dugo sam piljio u to pismo iz Novog sveta, kao tele u šarena vrata, u mali, okrugli poštanski žig, u poštanske marke. I gotovo refleksno, mašio sam se Tolnaijevog Leksikona sveta. Njujork - bože, moraću ponovo da obradim jednu odrednicu! Čitati pesme, govoriti o poeziji - domašio sam Afriku i u poeziji, jer šta bi drugo i bila ova poezija - koju smo uobičajili zvati jugoslovenskim mađarskim pesništvom - nego realizacija ove Afrike, ove srcolike pećnice.

I po ovoj pećnici pada mi na um Niče, koji drhti, cvokoće u Nici, Đenovi, preklinjući majku, sestru, da mu pošalju jednu malu bubnjaru.

Da, poezija je za mene egzotika. Ona je epileptična, ili, kako Radnoti piše u svojoj temeljnoj (premda nikad u celini objavljenoj) studiji - Eksotizam u posleratnoj francuskoj poeziji - pesništvo je psihoza, neuroza.

„A putovanja su za ovog umetnika više od bilo čega, više no što su ona značila za njegove pretke; ona nisu samo pustolovine, ni sticanje iskustva, ni učenje, ni preporod, nisu bekstvo i nisu ništa drugo. Ona su više od svega: psihoza. Ovaj novi eksotizam je, dakle, svesni sluga velike potrage, koja je u službi ‘ljudske obnove’ i koja je važni element neuroze evropske duše.”

(odlomak iz autopoetičkog eseja "Njujorški govor" - u prevodu Arpada Vicka)

*

BIOGRAFIJA: Oto Tolnai (1940–2025) bio je pesnik, prozaista, esejista i likovni kritičar, jedan od najznačajnijih autora vojvođanske i savremene mađarske književnosti. Rođen u Kanjiži, studirao je mađarski jezik i književnost u Novom Sadu, kao i filozofiju u Zagrebu.

Tokom bogate i raznovrsne književne karijere stvarao je u različitim žanrovima, od poezije i proze do eseja i drame, ostavljajući iza sebe obiman i žanrovski razuđen opus. Njegova dela prevođena su na brojne evropske jezike.

Dobitnik je brojnih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji i Mađarskoj, uključujući i najviše mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu. Bio je član Mađarske akademije književnosti i umetnosti.

pripremio: Borivoj Vujić