Slavko Matković - avangardni poeta

Slavko Matković (1948-1994) jedan je od najznačajnih avangardnih umetnika na prostorima bivše Jugoslavije. Bavio se književnośću,  konceptualnim slikarstvom, inovativnim i eksperimentalnim pristupom umetnosti, performansom, autorskim stripom i filmom. Predvodio je grupu umetnika u nasem gradu koja je svojim idejama i delovanjem bila daleko ispred svoga vremena.

Godine 1969. u rodnoj Subotici osniva umetničku grupu Bosch + Bosch. Grupa je u maloj sredini iznedrila savremeni umetnički senzibilitet, te delovala u skladu sa svetskim umetničkim težnjama. Nju su sačinjavali pored Matkovića; Balint Sombati, Laslo Kerkeš i Laslo Salma.

Sedamdesetih godina prošlog veka realizuje mnoga dela, poput intervencije na papirima ispisanim kompjuterskim kodovima ili listovima knjiga, kojima istražuje odnose vizuelnog i poetskog, afirmišući i jezik i likovnost kao autonomne celine koje zajedno stvaraju novi izražajni prostor. U to vreme počinje da se bavi eksperimentalnim stripom, pri čemu narušava stripovsku narativnost, stvarajući tako višeslojne kolaže značenja u čijem dekodiranju učestvuje i sam čitatelj.

Jedno vreme bio je urednik časopisa ,,Kontaktor 972", a potom i pokretač međunarodne revije za umetnost "Wow".

Da proces nastanka dela, iako dokumentovan, postaje manje bitan, vidljiv je u radovima poput ,,Snimanja oblaka" iz 1970. godine, kada je umetnik tokom više meseci svakodnevno fotografisao oblake iznad svoje kuće. Poznata je i njegova akcija ,,Prebrojavanje posetilaca" u izložbenoj dvorani pomoću strana sveta, izvedena u Galeriji SKC, 1972. godine, u kojoj u određenom trenutku podizanjem ukrštenih konopaca sa poda deli galeriju na četiri dela prebrojavajući posetioce u svakom njegovom delu.

Osamdesetih godina Matković istražuje pitanje deautorizacije umetničkog dela i u njih sve više unosi elemente ironije i apsurda. Godine 1981. ulicama Rijeke deli pozivnice za svoju samostalnu izložbu u tom gradu. Uručivanje pozivnica nepoznatim prolaznicima fotografiše Balint Sombati, a te fotografije su potom izložene na samoj izložbi. 

U istom razdoblju započinje poetske dijaloge sa svojim alter egom, stripovskim junakom Alanom Fordom, tako da radove sve češće „potpisuje“ autorskim pečatom sa likom tog strip junaka. 

Devedesetih godina, Matković proglašava umetničkim delima svakodnevne činove poput ,,Čitam o umetnosti" ili ,,Razmišljam o umetnosti". Retko izlaže svoje radove kojima svedoči samo nekolicina najbližih prijatelja.

Izdvojio bih nekoliko njegovih poetskih ostvarenja u kojima se može primetiti sva umetnikova osobenost. Dela izlaze iz okvira tradicionalnog pesničkog izraza, a raspored teksta predstavlja nešto poput tipografske igre ispunjene nadrealističkom vizuelnom dimenzijom. Opisani događaji iz njegovog života deluju kroz reči poput izliva nesvesnog, često bez jasne gramatičke strukture i logičkog toka, uspevajući na taj način, razbijanjem jezika, da dopru dublje, u suštinu intuitivnih slojeva samog izraza.

POSLEDNJI PESNIK

Trideset i šest puta, 

u razmaku od po trideset sekundi,

projektuju po njemu slajdove

numerisanih grobova

nekog starog groblja.

On i njegov sused

sede u prosceniumu, za stolom

na kome se šepure

tri boce ljute votke.

Na svaku novoprojektovanu sliku,

jedan glas iz tame,

pročita ime nekog

preminulog pesnika.

Kašak kaže glas, 

a on naspe čašu votke,

odlije malo za pokoj duše,

pa obojica iskape čaše.

Kosovel kaže glas,

Miljković kaže glas,

Apoliner...Čat...

I tako redom, za osamnaest minuta,

svo ono piće, sva ona muka,

sve one pesničke smrti...

Posle se gubi razum

i tiho dodiruju mrtve stvari,

kao da su žive.

Smeh je prisutan

u njegovim očima,

kao da izaziva tanatos,

kao da se cereka prolaznosti.

Posle izvedenog projekta,

u novim zamkama,

Čehoslovačka priča o letenju

nad Karpatima.

U Novom Sadu SAP Vojvodina

pleše kazačok.

U Subotici SR Jugoslavija,

poput samoubice,

odsutno ćuti - satima.

Nisam nikada i nigde video nekog

ko tako stoički podnosi muku,

smrt reči i teško disanje,

aritmiju srca i haos u duši,

kao što donosi votka.

"Sve za umetnost" - kaže "sutradan"

dok idemo polako

prema staničnom bifeu

DRUŠTVO LOKALNIH PESNIKA

Sede od jutros u kafani 

lokalne junoše poezije,

bistre mutnu vodu svojih zapisa,

cede truli jezički talog,

odstranjuju nečist i gramatičke alge.

Pincetom uma pokušavaju uloviti

sitne poetske metafore,

što im mute piće, um i oči.

Prsti im pretvoreni u plajbase,

olovke i naliv pera.

Šiljate kalamuse naoštrili su davno

na neumereno britkim jezicima

svojih sa mukom izdatih poetskih knjižica.

Sede i viču dok ćute

i ćute ko ribe dok viču.

Oči im pune nemih krikova,

jer onaj se obesio među njima,

onaj poginuo,

onome nisu štampali knjigu,

onaj je ostao bez porodice,

onaj je nestao,

onaj se bacio pod voz...

Sede od jutros u kafani,

sami sebi dovoljni

i zaneseni od gorčine i pića,

pretvorili su se u tvrdu, spletenu grudvu

od jezika i reči, licemerja i mržnje,

neumerene ljubavi i sarkazma...

Na očigled servirke, ljubopitljivih gostiju

i jednog pozvanog milicionera,

oni lebde nad stolom,

već satima onako spleteni,

preliveni šaradom neke nevidljive opne

što ih još neobjašnjivo sve drži na okupu,

ne dajući im da se raziđu.

Iskustvo govori da će ovako lebdeti,

možda do intervencije milicionera,

možda dok im servirka ne uskrati piće,

možda dok im sasvim ponestane novaca,

možda do fajrunta...

A tada će pući niska poetska,

pući će kolo lokalnih pesnika.

Rasuće se lanac pesnički

poput niske sjajnih bisera.

Rascuriće se poete,

svaki na svoju stranu,

svaki u svoje leglo,

sklepano od snova i knjiga, 

nenapisanih pesama,

promašenih ljubavi svetskog bola

i tegoba svake vrste.

Onako osamljeni, dohvatiće se

svojih košmarnih snova,

tražeći utehe, tamo gde je nema

i gde je nikada neće biti,

u sopstvenim onomama,

u sebi samima.

DVA PESNIKA I JEDAN SLIKAR RUČAJU

Sedimo nas trojica, u mutno i belo jesenje

popodne osamdesetih u restoranu "Beograd"

na korzou.

Prebiramo pasulj, pijemo pivo za sitniš

i sanjarimo u sve tri strane sveta.

Ja taman da zaustim nešto o Bulgakovu,

kad se Ana Ahmatova pojavi na vratima.

Reč mi pukne u ustima i poprska mi košulju

A ona, svojim lepim očima pogleda po

Beogradu, pa nam lelujavim korakom 

priđe uz osmeh.

Ž. hitro naruči bocu piva i ponudi joj stolicu,

T. prestane da skicira svoju novu 

priču u slikama. 

Ja ostah zagrcnut od one napukle teške reči.

Posle nastavismo da sanjarimo učetvoro, 

o Moskvi i Petrogradu, o grupi Serapinova

braća, o pismima Venijama Kaverina,

o Zamjatinu i Mendeljštamu.

A kad ispismo ono pivo, svaki od nas uhvati

po torbu mlade Graždanke, tada još

postojećeg Saveza Socijalističkih Republika.

I povedosmo je preko trga,

prema vlažnom memljivom sobičku Ž-a.

Tu je mlada Ana Ahmatova, provela sa 

nama jednu belu, nesanu noć, uz vinjak

i mutne priče, o ruskoj avangardi dvadesetih

koje kao da nisu pričane ovde, već tamo,

tamo daleko, uz miris snega, boršča i votke.

Matkovićevu umetničku osobenost možda najbolje oslikavaju reči nedavno preminulog Balinta Sombatija: „Matković se nije sklanjao pred stvarnim opasnostima koje su proisticale iz njegove uloge anti-umetnika... Smelo se suočavao s njima, jer nije bio u stanju da se odupre onim izazovima, iskušenjima iza kojih bi osetio mogućnost dosezanja čiste poezije i čiste ideje. Nije se povlačio u zaklon čak ni kada bi ga poneka poetička pustolovina i fizički ugrozila, jer naprosto nije pravio razliku između života i umetnosti – ova istorijska maksima za njega zaista nije bila fraza niti puko jezičko žongliranje.“

Borivoj Vujić