Tekstovi i poezija

Dan kada se dva sveta stapaju u jedan - kada svetlost sveća ponire u maglu vraćajući sećanja iz bezdana zaborava. Tada se tanana zavesa pomera, a duše se ne prepoznaju po telima, već po tragovima prošlosti koje ostavljaju. MRAMORNI SVETIONICI PROŠLOSTI 1. Jesenje jutro, izmaglica gusta, koračam tiho, k’o senka pusta. Grobnice bele, mramorne kule, duž poznate staze - zamuknule. Tišinom rose, svakim dahom vetra, svetlost sveća se lomi i titra. Drevne nekropole čuvaju tajne, imena urezana, uspomene trajne. Dodirujem kamen, hladan i siv, osećam dah što iz njega strši živ. Nije to mramor, ni hladna stena, već opsena tugom nadvijena. Kroz eone On gleda na nas, bez tela, bez glasa, s nadom u spas. Ta mirisna sveća što tiho gori, Na mramoru sivom, tišinu zbori. Na Dušni dan, svetlost se rastra, snenim prostorom na krilima vetra. Osećam prisutnost, dodir tihe sene, kao da zove kroz vreme i mene. Međ' svetovima više nema kraja, u hladnom je kamenu duša puna sjaja. Čuva plamen, kroz prostore ...

Imanuel Kant (1724 - 1804), jedan od najvećih filozofa svih vremena. Njegova gledišta i danas imaju snažan uticaj na savremenu filozofiju, posebno u oblastima metafizike, etike, epistemologije, političke teorije i estetike. METAFIZIKA MORALA ,,Niko ne želi da bude zao, a oni koji ipak čine zlo upadaju u moralni apsurd. Oni koji tako postupaju protivreče sebi samima, protivreče svom vlastitom razumu i zbog toga, moraju sami sebe prezirati." (Kant) Očigledno je da strah od samopreziranja ne može garantovati da će se ljudi ponašati u skladu sa zakonom, ali ako se krećete u društvu građana koji poštuju zakone, na neki način pretpostavljate da samopreziranje deluje. Kant je, naravno, znao da samopreziranje, ili tačnije strah od njega, vrlo često ne deluje i objašnjavao je to time što čovek može lagati samog sebe. Zato on stalno ponavlja da je sposobnost čoveka da laže, istinska „tamna mrlja“ u ljudskoj prirodi.  Na prvi pogled, taj stav se čini vrlo neobičan čak i ako ostavimo po stran...

  Glen Herbert Guld (1932 - 1982) bio je jedan od najpoznatijih kanadskih pijanista i kompozitora dvadesetog veka. Odrastao je u porodici muzičara gde je otac svirao violinu, a majka klavir i orgulje. Njegov talenat bio je primetan još u ranom detinjstvu kada je u petoj godini komponovao svoju prvu kompoziciju. Majka ga je podučavala u tom periodu sve do njegove desete godine. Zatim nastavlja da se školuje na Kraljevskom muzičkom konzervatorijumu u Torontu. Prvi javni nastup imao je sa dvanaest godina na orguljama, a samo godinu dana kasnije nastupa kao solista na klaviru svirajući Betovenov Četvrti klavirski koncert. ,,Glen Guld je samo dete, stvarno, milostivi, nasmejani dečak koji još nema 13 godina. Ali sinoć je svirao orgulje kao što mnogi odrasli koncertni orguljaši nisu mogli ni da hoće. Genije je on, sa skromnošću koju samo pravi genij zna. Svirao je prve i poslednje taktove Mendelsonove posljednje sonate, Bahovu fugu i za bis Bahov preludij. Od početka do kraja i do detalj...