Poezija Milene Pavlović Barili

 

Milena Pavlović Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu. Bila je jedinica Danice Pavlović i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika Bruna Barilija. Milena podsticana da slika i uči, sa pet godina je tečno čitala na srpskom i progovorila italijanski. Sa samo šest godina, u Nici savladava francuski jezik. Prva dva razreda osnovne škole završava u Italiji na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu. 

Taj duh svetskog putnika je kratko mirovao u Požarevačkoj gimnaziji. Majka je upisuje u Majerovu školu u Lincu, a kasnije prebacuje u Grac da bi naučila i nemački. Sa ovako širokim obrazovanjem i velikim talentom, ne iznenađuje što je Kraljevsku umetničku školu u Beogradu upisala kao ,,čudo od deteta". Diplomirala je 1926. godine.

Nakon toga upisuje Akademiju umetnosti u Minhenu, ali ubrzo je napušta i odlazi sa majkom u Pariz gde posećuje Luvr i interesuje se za francusko slikarstvo XIX veka. Milenin život i rad vezuju se za velike zapadno-evropske centre kao što su London, Pariz i Rim u kojima je stvarala i izlagala svoja avangardna umetnička dela.  Tokom Drugog svetskog rata odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje smrti. U borbi za egzistenciju, ilustruje neke od napoznatijih modnih časopisa, kao što su Vogue, Town and Country, Charm, Glamour i Harper’s Bazar. Sarađivala je i sa italijanskim kompozitorom Đan Karlo Menotijem i dizajnira kostime za njegov Balet „Sebastian“ 1944. godine. 

U svom umetničkom opusu spaja javu i san. Snovi su Mileni poslužili da otvori „brane podsvesti“. Ubrajali su je među neprilagođene i sanjare, ljude sa značenjem i opuštenošću poput ispričanog sna De Kirika ili Magrita. Predmeti i simboli u njenim delima povezani su na načine da evociraju situaciju ili sećanje , ali oni ne pripadaju realnom svetu, već umetnikovoj fantaziji gde na taj način ostvaruje osnovnu ideju nadrealizma. Njeno slikarstvo odiše melanholijom, meditacijom, zabrinuti izrazi lica, osećaj istinske drame umetnika, kao da jedan svet polako umire. Umetnički izraz tražila je u renesansi i venecijanskim majstorima, a ponajviše u Botičelijevskoj ljupkosti. 

Milena Pavlović Barili i pored niza simboličkih i istorijskih naznaka koje nam je ponudila za tumačenje svojih dela, ostavila je ipak jedan deo skriven samo za sebe, enigmatski deo koji posmatrač ne može dešifrovati, nedopuštajući da se njeno delo protumači do kraja. Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. Bila je okružena velikanima tadašnje umetničke scene, istaknutim slikarima, pesnicima i kritičarima.

Tokom svog života pored slikarstva Milena se bavila i poezijom. Pisala je pretežno na španskom, francuskom, italijanskom i srpskom jeziku te objavljivala svoje radove u Italiji od 1934. do 1936. godine. Deo pesama, napisanih u Njujorku, pronašla je jedna jugoslovenska naučnica, koja se bavila Mileninim periodom stvaralaštva u Americi. 

Njena poezija nosi tajnoviti pečat autobiografskog: ,,Moje ruke spaljuju lice i kose u barjaku ognja. Kada će biti kraj mukama?" Milenina poezija naslućuje i do koje je mere ova umetnica bila po svemu neobična, samosvojna, čudesna: ,,Smejem se, opružena po svojoj senci." Njeni stihovi nam svedoče i da je u njoj gorela želja, žudnja, strast, za savršenstvom, za ispunjenjem, za ljubavlju, svedoče nam o tome koliko je sama Milena bila od vatre: ,,Svukla sam cipele, jer su bile od plamena, sneg, tako lagan i nežan, topio se naočigled pod mojim koracima..."

ŠUMA JE UMICALA

Šuma je umicala pod snegom…

Svukla sam cipele

jer su bile od plamena,

a sneg,

tako lagan

i nežan,

topio se naočigled pod mojim koracima.

Sve bih učinila

da ga više ne uništavam.

Kakvog li neobičnog putovanja!

Ni sa kim se nisam morala rastati.

***

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu,

u sobu koja nije moja

(u bilo koju sobu).

Čuje se kako trči poput miša.

Tako sam zadovoljna kad zamišljam

kako palim mesec,

kako ga palim da plane i izgori

i vidim kako crni i odleće,

kao mali ugljenisani leptiri

spori i kosi,

koji ne menjaju ništa u tišini.

Ali treba se čuvati oblaka,

jer sa njima

on može da nam umakne

zauvek.

Treba ih se čuvati uporno,

uporno

kao što čine i ostali.

Poezija Milene Pavlović Barili potpuno je i do kraja u vezi sa njenom biografijom, privatnom i javnom; sa njenim likovnim delom, baš kao i sa njenim životom lutalice i sanjara. Milena se fotografiše sa licem preko koga je tamna, gusta, španska čipka i takvi su, upravo, i njeni stihovi, koji su, najpre seizmograf njenih duhovnih lutanja, uzleta i posrtaja, kao i životnih, ljubavnih i svih drugih usuda njene prefinjene, krilate duše. 

Očito je da Milena Barili peva o anđelima i o onostranom, o drugim svetovima u kojima ne važe ni zemaljski zakoni, ni zemaljski aršini. Noći u njenim stihovima imaju usta od stakla, a anđeli u njenim stihovima su neverni, očiju staklenih i hrane se – zvezdama. Milena u pesmama sluti sopstveni brzi odlazak, pišući o ženama koje plešu deset dana u crnini - ,,dok na zapaljenim usnama nose krv detinjstva..."

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec

da upotpunimo noći

da odrešimo snove

da suzdržimo dah.

Onda će Igra

poteći iz naših dlanova

suhih od života.

Ni hitra

ni spora neće biti.

Biće sama.

Kao veliki šestar

potpuno uporedna

s mehaničkim ritmom

raspadanja.

Na porodičnom imanju u Požarevcu u kući gde je Milena živela otvoren je muzej. Da li zbog nedostatka izložbenog prostora ili zbog drugog razloga, prikazan je tek delić njenog stvaralaštva i ličnih stvari: odlivci njenih ruku, palete, boje, Milenina stolica, deo slika. Ostalo stoji po kutijama. Na samom ulasku stoji ploča sa pesmom:

NA KUTKU BELOG OBLAKA

Na kutku belog oblaka

spava nejasna tuga

u neprekidnoj melodiji,

tihoj i zasanjanoj

usred zvezdane jeze.

Samo tamni plač šume

trese svoju srebrnu kosu

izgubljenu u oku razdaljine.

***

Pletenica puteva

obišla je oko čela

bledog

stranca

koji umire

svake večeri

dok zalazak sunca

nastaje

među usnama

staklenih noći.

Pesme je pisala iz unutrašnje potrebe izražavajući trenutna osećanja koristeći zvučnost i kolorit jezika. Ritam i melodije njenih stihova grade pesničke slike koje se spajaju prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama sadržavajući u sebi kompleksnost i simboliku značenja.

Poslednje godine života je provela u Americi. Umrla je veoma mlada u Njujorku 1945. godine, neki kažu od posledica pada sa konja, drugi od srčanog udara, u svakom slučaju bila je krhkog zdravlja. Njen snažan umetnički izraz obeležio je svetsku avangardnu umetnost prve polovine dvadesetog veka. Bila je umetnica istančanog senzibiliteta koja je svoje stvaralaštvo predstavila na umetničkim kompozicijama kroz metaforu, simbole i poetsku viziju.

Borivoj Vujić