Bela Hamvaš - Eseji o životu

 

Bela Hamvaš (1897- 1968) rođen u Eperješu (današnji Prešov u Slovačkoj), dok je veći deo svog detinjstva i mladosti proveo u Bratislavi. Godine 1915. u punoj meri doživljava strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu. Nakon završetka rata seli se u Budimpeštu gde studira mađarski i nemački jezik. Pokušava da se izdržava novinarstvom, pisanjem i prevođenjem. 1927. godine se zapošljava kao bibliotekar gde ga zatiče Drugi svetski rat. Bio je na ruskom frontu od 1942. godine dok tri godine kasnije prilikom opsade Budimpešte jedna topovska granata uništava njegov stan i u njemu većinu rukopisa i knjiga. 

Hamvaš sa filozofskog aspekta analizira svoje ratno iskustvo stečeno na Istočnom frontu. Sa stanovišta antropoloških radoznalosti, ratna svedočanstva su najvažnija jer rat predstavlja najteži i najviši ispit za čoveka na kome se on potpuno otvara, pokazujući višeslojnost, od sile i moći do slabosti i praznine od kojih je sazdan. Reč je o domenu misaonog i umetničkog stvaralaštva u kojem se sagledavaju ratovi moderne civilizacije čija raspoloživa sredstva, pokrenute sile i razmere uništenja, daleko prevazilaze čak i najgora snoviđenja ljudi. Hamvaš se suočio sa zadatkom predočavanja nesklada između dva pojma: veličine rata i malenkosti čoveka, ukazujući na strah koju ,,malenkost" oseća naspram rata, ali ne u smislu straha pretnjama smrću, već samim životom. U pitanju je ,,strah od života" koji Hamvaš pojašnjava nekakvim ,,prostorom spasa" u takvim okolnostima.

Do 1948. po raznim časopisima objavljuje preko dvesta naslova, dok u rukopisima ima nekoliko značajnih zbirki eseja. Jedina objavljena zbirka pod nazivom ,,Nevidljivo dešavanje" bila je dovoljna utemeljivačima socijalizma da ga uklone iz javnog života. Nakon toga, uporan do fanatizma, neometan nasiljem spoljašnje stvarnosti, udaljen od javnog suda kritika i od publike, Hamvaš piše bez prekida svoje omiljene eseje o usponima i padovima, tražeći trajnu nit civilizacije, jednu neuništivost poretka ljudske vrednosti.

,,U masi je individualna svest poništena. Ona ima sasvim nov karakter, potpuno nezavisan od bilo kakvog ponašanja pojedinca. Zdrav i trezven razum je izbrisan, a nedokučive sklonosti prisvajaju vlast nad čovečanstvom. Pojedinac postaje potpuno asimilovan. U masi, fragmentirana i raspršena ljudska bića trljaju se jedno uz drugo kao mnoga zrna peska ili kamenčića, bez značajne i ozbiljne interakcije - atomistički."

Pri pažljivijem čitanju eseja Bele Hamvaša, primećujemo uticaj Ničeove filozofije, pogotovo ako govori o teorijskom čoveku, o čoveku stada, o uzvišenom čoveku, ili pak o umetnosti kao jedinoj ljudskoj odbrani od besmisla. Njegov način kazivanja nije čista filozofska spekulacija ili apstrakcija, već je neposredan, kao što je i sam život. On je majstor u pisanju eseja, tog i danas popularnog književnog roda, u kojem nameće vedrinu sa takvom otvorenošću da nemamo kud nego da je primimo kao najviši izraz optimizma.

,,Potpuno nova ljudska rasa je u nastajanju širom sveta. Način nastanka i evolucija ove nove ljudske rase je velika misterija. Pripadnici ove rase stajali su sami, raštrkani po svim krajevima planete, čineći se čak i sebi nenormalnim i nesposobnim da se prilagode onima oko sebe sa kojima ne postoji čak ni jedna suštinska zajednička tačka. Ovi ljudi, bili su prepušteni sami sebi, smešteni u uglove i izopšteni od strane onih oko njih. Bili su kao vanzemaljci. Po svoj prilici, veoma mnogo članova ove nove rase je izgubljeno. Ko zna kako? Neki su sebi oduzeli život, drugi su potonuli u nemire, uhvatili se za flašu ili se pobunili, prekršili zakon i otišli u zatvor. Neki su postali melanholični i nepokolebljivi. Gde su svi ti meni slični? Ostaje tajna. Sada barem znam da postoje, ako ih sretnem prepoznaću ih bez i jedne reči." (Bela Hamvaš)

,,Postoje teorije o poreklu zajednice i o tome šta čini pravu zajednicu. Neki kažu da je zajednica materijalne prirode čije ćelije stvara zajednički ekonomski i materijalni temelj. Drugi kažu da je zajednica moralne prirode, dok po mišljenju trećih, ona ima političku ili jezičku, ili rasnu, ili nacionalnu, ili duhovnu prirodu. Mislim da svi ovi činioci više ugrožavaju zajednicu nego što doprinose njenom očuvanju." 

Borivoj Vujić