Platon - Lepota stvaranja

Jedan od najpoznatijih filozofa antičke Grčke, Platon (427 p.n.e. - 347 p.n.e.) autor je mnogobrojnih radova koji su tokom istorije imali ogroman uticaj pre svega na zapadnu civilizaciju. Bavio se filozofskim istraživanjem mnogobrojnih tema iz oblasti estetike, teologije i kosmologije. Osnivač je Atinske akademije, prve institucije za visoko obrazovanje u zapadnom svetu. Jedno od najvažnijih i najpoznatijih Platonovih pisanih dela svakako je ,,Gozba ili O ljubavi". Ono predstavlja vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, gde se udruživanjem dijalektike i mitskog uobličavanja otkrivaju njegova najdublja saznanja.

Naziv ,,Gozba" dobio je po večeri koju je u svom domu priredio pesnik Agaton. Nakon večere, učesnici (istorijske ličnosti), preko besede izražavaju pohvale bogu ljubavi Erotu. Ovim okvirom Platonu je pružena prilika da iznese različita mišljenja, a da u isti mah otkrije svoju izvanrednu veštinu i umetničku snagu, da oblik i sadržaj svake besede udesi prema karakteru govornika.

Ideja o ljubavi i lepoti, povezana sa dobrotom i mudrošću, koju Platon iznosi u ovom delu, razotkrivaju čovekov put prema ostvarenju sebe kao celovitog i prosvetljenog bića, i njegovu neprestanu potrebu za samousavršavanjem i samokontrolom. Gozba istovremeno izražava duboki smisao klasične grčke etike i upoznaje nas sa osnovnim principima helenske estetike. Kao takva, imala je neizmeran uticaj na brojne mislioce i stvaraoce još od antičkih vremena, pa sve do onih iz razdoblja renesanse.

Naša priroda želi da stvara, ali ne u nečemu što je ružno i neprivlačno, već u lepoti. Svi ljudi žele da stvaraju, jer je to jedini način na koji ,,ono što je smrtno može da učestvuje u besmrtnom". 

Eros je personifikacija želje za stvaranjem koja vodi čoveka putem spoznaje. Taj put počinje u sferi osetilnog i stepenasto se uspinje sve dok ne dođe u sferu ideja. Erosu nije do posedovanja lepote, nego do stvaranja u lepoti.

Prvi stepen je ljubav prema lepoti tela. Potrebno je uvideti da tela nisu lepa sama po sebi, već manje ili više učestvuju u lepoti posredstvom simetrije i proporcija.

Drugi stepen je ljubav prema lepoti duše. Ona je iznad telesne lepote, jer ukoliko neko poseduje lepotu duše, ona će da zaseni telesne nedostatke. Treba uvideti da su moralne vrednosti i delovanje ono što dušu čini lepom, te da je samim tim potrebno razvijati vrline. 

Treći stepen je ljubav prema mudrosti. Ona polazi od ljubavi prema pojedinačnim saznanjima, pesništvu, umetnosti, nauci itd. Svaka od njih sadrži istu srž, samo su  različiti izrazi večnih i nepromenljivih ideja. Ko to uspe da razume, da učeći postepeno prepoznaje i izražava lepotu ideja, uvideće na kraju nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo.

Čovek, dakle, može i treba da se uzdigne do spoznaje ideja, jer je to put njegovog duhovnog razvoja. Jednom kada to uspe, treba da se oseti pozvanim da prema svetlu ideja uređuje svoj život i da u svetu različitih pojava stvara lepotu i moralna dobra. Taj put vodi od telesne i čulne, do prave filozofske ljubavi, koja predstavlja najveći stepen moralnosti, spoznaje i stvaralaštva.

Ovako opisana uloga Erosa kao snage koja vodi čoveka, ne samo prema vrhuncu duhovne spoznaje, već na temelju toga, prema boljem svetu i društvu u celini, razlog je zbog koga svaki čovek treba da poštuje Erosa i neguje umetnost stvaralaštva.

Iz Platonove Gozbe istovremeno zrači snaga ličnosti njenog autora koji se pokazuje kao majstor pisanja, povezujući na briljantan način osobine filozofa, logičara, humaniste, dramatičara, humoriste, ali prvenstveno otmenog helenskog aristokrate, ne samo po rođenju, već i po vlastitoj prirodi. S druge strane, oduševljavaju ideje koje iznosi i koje unose svetlo spoznaje na puteve kojima niko drugi nije putovao sa takvom lakoćom i sigurnošću. Njegov Eros, simbol je kreativne stvaralačke snage čiji koren leži u najmoćnijem ljudskom osećanju, ljubavi i prometejskoj potrebi za lepotom i duhovnim visinama. Ta nas snaga u stalnoj želji za stvaranjem vodi stepenicama spoznaje i pročišćenja.

"Smrt ogoljava dušu, odvaja od nje sve što ječovek posedovao, sve s čime se poistovećivao tokom života, od imovine do položaja u društvu. Ona uklanja sve lažne oslonce i sve ono što po svojoj prirodi nije deo same duše. U smrti čovek stoji sam pred sobom - takvim kakvim je sebe učinio za života. Za njega, kao i za sudije, postaju vidljive sve njegove mane i vrline. One i jesu jedina imovina duše koju ona nosi sa sobom..... Duša se treba setiti svega što je proživela ovde, susresti se sa svojom savešću i objektivno i nepristrasno oceniti sve svoje izbore u ovom svetu. Oslobodivši se tela, duša se susreće sama sa dobom i svojim delima." (citat iz Platonove ,,Gozbe")

Za Platona, filozofija je istovremeno nauka i umetnost, zato što ne može da se nauči, već mora da se doživi, a ništa se ne dobija ukoliko samo beremo plodove tuđih spoznaja. Filozofija nije obična radoznalost, već mudrost koja sazreva snagom ljubavi, kao rezultat neprestanog rada na razvoju samoga sebe.

Putujući iz nemaštine u obilje i iz obilja u nemaštinu, iz zadovoljstva u nezadovoljstvo i obratno, duša se postepeno probija do onog apsolutnog. Na tom putovanju lepota joj služi kao Arijadnina nit koja je kroz lavirint telesnih pojava vodi prema planu ideja. Nakon mnogih nastojanja, ona ostavlja iza sebe sve tantalovske i sizifovske zamke čulnih obmana i prazninu neispunjenih želja. Probija se i kroz krug relativne spoznaje i konačno dolazi do nivoa apsolutnog bića.

DUŠA

Oslobođena, ulazila je u vetar, 

u tela što bezglavo jure.

Obožavala je da ulazi u oblake, 

one bele što brzo plove,

premeštajući se iz njih 

u visoka olistala stabla

neraskrčene šume.

U vrelim letnjim danima, 

ulazila je u sivila nežnih oklopa,

u glave potočnih rakova. 

Tako zureći kroz crne jajolike oči,

na krajevima vlaknastih pipaka, 

osećala je ravnomernu

tekuću koprenu svežine 

uhvaćene svetlosti.

Posmatrala je korake dečaka

kako gaze po dnu potoka,

gurajući svoje blede šake u vodu.

Pomerajući kamenje,

hvatali su druge rakove 

i onako klizave ih bacali u čuvarke.

Kada bi dečak dohvatio kamen 

iza kojeg se krilo telo račića

u kojem je ona bitisala, 

brzo bi ga napustila, 

prebacivši se u neko

drugo telo koje se bezbrižno 

sunčalo na steni.

Volela je ulaziti i obitavati 

unutar neke amebe, 

lepršavo se vrteći u dubokoj, 

tamnoj vodi zdenca.

Tu bi se izležavala i treperala, 

sveža i udaljena od turobnog sveta.

(Inspirisan Platonovom mišlju)

Borivoj Vujić