Nadahnuti filmski eseji Vlatka Gilića

Vlatko Gilić (rođen 1935. godine u Podgorici), jedan je od najboljih jugoslovenskih reditelja, ali je i do danas ostao manje poznat široj publici. U periodu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, snimio je desetak kratkometražnih i dva dugometražna filma koji ne predstavljaju komercijalna ostvarenja, već nose epitet umetničko - filozofske kreacije. Iako su filmovi bili van glavnih tokova u jugoslovenskoj kinematografiji, ostvarili su zapažen uspeh na mnogim domaćim i inostranim festivalima. Kroz svoja filmska ostvarenja Vlatko Gilić ukazuje na loše strane tadašnjeg društveno-političkog sistema, pa su mu iz tog razloga pojedini filmovi bili pod udarom tihe cenzure. Prikazuje posleratni period i naglu industrijalizaciju, koja dovodi do iznurivanja i uniženja radničke klase čiji život biva nepodnošljiv, tako da radnik, odnosno čovek kao individua, postaje sve više marginalizovan lik u takvom okruženju. 

U svom prvom filmu ,,Mala svetlost" primetna je rediteljeva sklonost ka eksperimentalnom pristupu. U njemu je prisutna alegorija kroz dramaturgiju glavnog junaka dečaka i njegove senke. Sve je rađeno u funkciji simbolike, tako da svaka situacija otvara nova polja za moguća tumačenja. 

U dokumentarnom filmu ,,Dan više", blato daje nadu u isceljenje od bolesti i pruža veru u produženje života običnih ljudi. Pored toga ovaj ritual predstavlja eskapizam od svakodnevnog radničkog ropstva i životnog sivila. Ceo film je vizuelno upravljanje prizorima blatnjavih ljudi u vodi. Sva ta polugola tela, pretežno starijih ljudi, snimana su u sporom, meditativnom ritmu kako plutaju ili puze kroz vodu u nekakvoj izmaglici isparenja, propraćena horskom duhovnom muzikom i žuborom vode. Sam kraj filma prikazuje ljude kako počinju spirati blato sa sebe, dok istovremeno horska muzika nestaje, a pojačava se žamor ljudskih glasova kao znak povratka u realnost. Poslednja scena koju vidimo je krupni kadar plavokose devojke koja češlja svoju kosu, što takođe predstavlja znak izlaska iz mitskog i spiritualnog u prostor stvarnosti.

U filmu ,,In continuo" krv ima simboliku taloga i nečistih sila koja posredno padaju na savest radnika. U početnim kadrovima vidimo ženu koja čisti neuglednu prostoriju umazanu krvlju, dok okolo vise kuke i lanci. Vrlo brzo shvatamo da se film odvija u nekakvoj klanici gde se pojavljuju muškarci u belim keceljama i noževima zakačenim oko struka. Sam proces klanja nije eksplicitno prikazan, već se primećuje krv koja prska po keceljama i podu, a zatim se odliva u potocima ka slivniku i završava svoj tok u jezeru izvan klanice. 

Dakle, film prikazuje jedan običan dan na poslu koji zadire u nekakav mitsko - obredni karakter i poprima kružnu strukturu jer se sve očigledno svakodnevno ponavlja. Jednostavne radnje koje se neverovatno hladnokrvno odvijaju, stvaraju kod gledalaca napetost i gnušanje, sugerišući na to da je svet u kojem živimo i čitava ljudska istorija (poput klanice) uprljana krvlju i ponavlja se iznova, kao da je sastavni deo svakodnevice.

Sledeći Gilićev kratkometražni film, koji je izuzetno interesantan, nosi naziv ,,Ljubav". Početni kadrovi prikazuju gvozdene konstrukcije na mostogradnji, gde kamera vešto dočarava visinu koja simbolički doseže sve do nebeskog plavetnila. Sa razglasa se čuje ime jednog radnika i vest da može da siđe jer mu je u posetu došla žena. Posle dugog kadra njegovog silaska, njih dvoje se sastaju i odlaze na proplanak u podnožju mosta koji se gradi. Tamo postavljaju trpezu za hranu koju je ona donela. Ručak zapravo predstavlja centralni događaj filma. Sve deluje jednostavno, bez dijaloga i zapleta ili bilo kakvog čina koji bi izašao van domena uobičajenog. Scena jeste izrežirana, ali u njoj učestvuju ,,pravi" ljudi, a ne glumci. Odsustvo dramskog sadržaja i nenametljivo snimanje nam govori da i ovo rediteljevo ostvarenje može da se smatra dokumentarcem u kojem se prepliću životne činjenice perioda posleratne socijalističke izgradnje, kao i upliv mita o ljubavi dvoje ljudi.

U svom prvom dugometražnom filmu pod nazivom ,,Kičma" prikazuje viziju mračne apokalipse koja se nadvila nad svetom. Ovaj hermetičan film govori o misterioznom zagađenju vazduha koji stanovnike Beograda navodi na samoubistvo. Fenomen nije vezan samo za Beograd, već se ispostavlja da predstavlja opasnost širih razmera. Filmski kadrovi imaju kamerni pristup, sa malo likova i na skučenom prostoru. Akcenat je na napetoj atmosferi i zebnji, bez mogućnosti da se problem reši. Prizori su simbolični i prikazuju stanje raspadanja i teskobe kojom ceo film odiše. 

Filmski kadrovi u Gilićevim delima imaju zadatak da izazovu empatiju i tugu, da nateraju gledaoca na razmišljanje i da svojim mrakom i težinom stvore utisak totalnog pesimizma iz kojeg nema povratka. Lica njegovh junaka su karakteristično tmurna, puna boli, iscrpljena, bez i jednog osmeha. Međutim, reditelj u svakom od svojih ostvarenja nudi nadu za svoje likove, što simbolično nagoveštava kroz sekvence gde se na primer: sa prljavog tela spira blato, sa nečasnog tela pere krv, rađa mogućnost za ponovno okupljanje porodice, kao osnovne ćelije društva itd. Na veoma originalan način prikazuje ljudsku podsvest i opažaje koji se sjedinjavaju sa njegovim ličnim doživljajem. Svaki Gilićev film nosi jaku i duboku filozofsku misao i univerzalno gledano uspeva dopreti do suštine postojanja ljudskog bića. Relativizuje granice između dokumentarne i fikcione strukture te kroz njihovo prožimanje stvara nadahnute filmske eseje u kojima se otiskuje njegov sopstveni tok svesti i razmišljanja.

Borivoj Vujić