Autoportret u ogledalu

Alegorijska složenost slika koje kao odraz nastaju u ogledalu, pružaju neograničenu upotrebljivost i inspiraciju u književnosti. Ako je ogledalo čisto i sjajno, tada odražava jasnoću svesti i samospoznaje, zamagljeno sugeriše na izobličenje istine ili zablude, napuklo prenosi nesreću ili tragično polomljen identitet.

Ogledalo predstavlja slojevit simbol u umetnosti, filozofiji i književnosti. Ono nije samo predmet koji reflektuje stvarnost već portal između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta - alat za istraživanje identiteta i simbol istovremenog otkrivanja i skrivanja. Za umetnika ono postaje metafora za umetničku introspekciju, subjektivnost i prolaznost postojanja.

Kada umetnik stvara "autoportret u ogledalu" on ne slika svoju fizičku pojavu već se bavi pitanjima identiteta, samoanalize i prirode umetnosti. 

U književnim žanrovima ogledalo odražava suprotstavljene teme stvarnosti i iluzije, logike i nereda kao i narcizma i samoprezira. U ogledalu vidimo odraz našeg prirodnog sveta koji može da prikazuje masku iza koje se krije onostrano drugo zastrašujuće carstvo. Ovi složeni i magični aspekti ogledala nastavljaju da ga čine neodoljivim i dirljivim simbolom netaknutog identiteta u delima fantazije i fikcije.

Ogledalo umnožava svetove i simbolički stvara rastojanja između njih. Ono je scenski prostor unutar scenskog prostora. Svet u koji se ne može preći ali u koji se neprestano zaviruje. To je mesto gde nastaju autoportreti prolaznosti i odrazi proteklog vremena, gde gledamo sebe, obrise svoga lica, a vidimo drugoga.

Autoportret u ogledalu često ukazuje na raskorak između subjektivne i objektivne realnosti, što se dodatno naglašava kroz stilizaciju i interpretaciju lika. Umetnik u ogledalu može videti svoju prošlost, budućnost, skrivene ličnosti ili fantazije...

OGLEDALO

Silno je želeo da odraste. 

Toliko silno da je godinama

svako veče pred spavanje, 

gledajući se u ogledalu,

pričao samom sebi priče 

u kojima je glavni junak bio on,

snažan i odrastao. 

Iznenada jedne večeri,

učinilo mu se da je njegov

odraz u ogledalu drugačiji.

Dopao mu se taj mladić 

koji ga je veselo gledao.

Bio je srećan zbog toga.

Počela je brada da mu raste i

on stade da je češka, smešeći se.

Nekako je brzo rasla...

Sada je već imao dvadesetak godina.

Odlučne crte novog lica i

snažno telo, mišićavo, trenirano.

Osećaj je bio predivan.

I dalje se zadovoljno smeškao 

ali odraz u ogledalu, 

koji mu se nasmešio zauzvrat

nije više imao dvadesetak godina,

već negde oko trideset -

još pomalo mladalački razdragan, 

u svečanom odelu bez kravate.

Bio mu je čudan i poprilično dalek. 

Nije želeo dalje da stari,

ali nove bore su se stvarale,

brže nego što je uspeo da trepne.

Već je imao četrdeset.

Preplašeno je zurio u nervoznog stranca, 

osobu u tesnom odelu, napetog lica,

koji se ubrzano približavao pedesetoj.

Razmenjivali su izgubljeno poglede. 

Kosa je sve više sedela,

crte lica su se opustile, 

a zubi proređivali. 

Lice ga je tužno gledalo.

Probudio se okupan u ledenom znoju.

Ustade iz kreveta posrćući ka kupatilu.

Pokreti su mu bili nesigurni, 

a pogled zamagljen suzama.  

Možda poslednji put

pogledao je u ogledalo. 

U njegovom odrazu bilo je lice

koje je plakalo.

Bilo je to lice onog starca iz sna.

Borivoj Vujić