Autoportret u ogledalu

Alegorijska složenost slika koje kao odraz nastaju u ogledalu, pružaju neograničenu upotrebljivost i inspiraciju u književnosti. Ako je ogledalo čisto i sjajno, tada odražava jasnoću svesti i samospoznaje, zamagljeno sugeriše na izobličenje istine ili zablude, napuklo prenosi nesreću ili tragično polomljen identitet.

Ogledalo predstavlja slojevit simbol u umetnosti, filozofiji i književnosti. Ono nije samo predmet koji reflektuje stvarnost već portal između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta - alat za istraživanje identiteta i simbol istovremenog otkrivanja i skrivanja. Za umetnika ono postaje metafora za umetničku introspekciju, subjektivnost i prolaznost postojanja.

Kada umetnik stvara "autoportret u ogledalu" on ne slika svoju fizičku pojavu već se bavi pitanjima identiteta, samoanalize i prirode umetnosti. 

U književnim žanrovima ogledalo odražava suprotstavljene teme stvarnosti i iluzije, logike i nereda kao i narcizma i samoprezira. U ogledalu vidimo odraz našeg prirodnog sveta koji može da prikazuje masku iza koje se krije onostrano drugo zastrašujuće carstvo. Ovi složeni i magični aspekti ogledala nastavljaju da ga čine neodoljivim i dirljivim simbolom netaknutog identiteta u delima fantazije i fikcije.

Ogledalo umnožava svetove i simbolički stvara rastojanja između njih. Ono je scenski prostor unutar scenskog prostora. Svet u koji se ne može preći ali u koji se neprestano zaviruje. To je mesto gde nastaju autoportreti prolaznosti i odrazi proteklog vremena, gde gledamo sebe, obrise svoga lica, a vidimo drugoga.

Autoportret u ogledalu često ukazuje na raskorak između subjektivne i objektivne realnosti, što se dodatno naglašava kroz stilizaciju i interpretaciju lika. Umetnik u ogledalu može videti svoju prošlost, budućnost, skrivene ličnosti ili fantazije...

OGLEDALO

Bio je slab, mali i progonjen.

Živeo je u strahu.

Stalno je bežao i sanjao.

Silno je želeo da odraste —

toliko silno da je godinama,

svako veče pred spavanje,

gledajući se u ogledalo,

pričao samom sebi priče

u kojima je glavni junak bio on,

snažan i odrastao.

Iznenada, jedne večeri,

učinilo mu se da je njegov

odraz u ogledalu drugačiji.

Dopao mu se taj mladić

koji ga je veselo gledao.

Bio je srećan.

Počela je brada da mu raste,

i on je stao da je češka, smešeći se.

Nekako je brzo rasla...

Sada je imao dvadesetak godina,

odlučne crte novog lica,

snažno telo, mišićavo i trenirano.

Osećaj je bio predivan.

Zadovoljno se nasmešio,

ali odraz u ogledalu,

koji mu se nasmešio zauzvrat,

nije imao dvadesetak godina.

Bio je to čovek u tridesetim,

još pomalo mladalački razdragan,

u svečanom odelu, bez kravate.

Bio mu je čudan i poprilično dalek.

Nije želeo dalje da raste, da stari,

ali nove bore su se stvarale

brže nego što je uspeo da trepne.

Već je imao četrdeset.

Preplašeno je zurio u nervoznog stranca,

osobu u tesnom odelu, napetog lica,

koji se ubrzano približavao pedesetoj.

I već je stigla pedeseta.

Razmenjivali su izgubljene poglede.

Kosa je sve više sedela,

crte lica su se opustile,

a zubi su proređivali.

To lice ga je tužno gledalo.

Probudio se, okupan u ledenom znoju.

Ustade iz kreveta, posrćući ka kupatilu.

Pokreti su mu bili nesigurni,

a pogled zamagljen suzama.

Drhtavom rukom pustio je vodu.

Hladnoća ga je povratila.

Pogledao je u ogledalo.

U njegovom odrazu video je lice

koje je sa njim plakalo.

Bilo je to lice onog starca iz sna.

Borivoj Vujić