Doni Darko - Smisao uzvišenog žrtvovanja

 

Američki reditelj Ričard Keli rođen je 28. marta 1975. godine. Nakon diplomiranja na Univerzitetu  Virdžinija, seli se u Los Anđeles da bi studirao filmsku režiju na Univerzitetu Južna Kalifornija. Još kao student napisao je scenario za svoj film ,, Doni Darko" koji je realizovan 2001. godine. Jedna od glavnih inspiracija za film bila je knjiga ,, Filozofija putovanja kroz vreme" Roberta T. Nozika koja se bavi temama paralelnih dimenzija i kosmologije, kao i rediteljevo lično iskustvo sa mentalnim poremećajima i traumama. Osim toga veliki uticaj na njega je imala i muzika 80-ih godina, uključujući numere grupe Echo and the Bunnymen, Joy Division, Tears for Fears i mnoge druge koje su sastavni deo samog filma. Kelijev odabir muzike ima ogroman uticaj na razumevanje motiva pojedinih segmenata u strukturi filma.

Film je izuzetno slojevit i kompleksan sa višestrukim linijama radnje, pa je u neku ruku važno da se pogleda više puta kako bi se bolje razumeo i u potpunosti doživeo. Mnogi detalji su suptilno prikazani i teško su primetni kada se film prvi put gleda.

Interesantno je naglasiti da je reditelj 2004. objavio proširenu verziju filma, gde je vratio neke kadrove koji su u prvobitnoj verziji izbačeni. Naime, prva verzija nije smela biti duža od dva sata zbog pravila o DVD izdanjima. U dužoj verziji Ričard Keli je pored vraćenih kadrova ubacio i po neka objašnjenja o nejasnoćama u filmu, što je pokvarilo utisak postojanja bizarne filozofske pozadine i mističnosti ovog dela, tako da je nestala ili se umanjila preko potrebna dvosmislenost i mogućnost različitog tumačenja samog ostvarenja.

Radnja filma smeštena je u 1988. godinu, u SAD, za vreme predsedničkih izbora. Posebno se naglašava važnost tih izbora, gdje se kritikuje jedan tadašnji predsednički kandidat. Fabula je vrlo jednostavna, film govori o tinejdžeru Doniju koji želi biti pisac ili slikar. On, na prvi pogled, pati od šizofrenije. Halucinira čoveka pod imenom Frenk, koji nosi kostim zeca i govori mu da će svetu doći kraj za tačno 28 dana, 6 sati, 48 minuta i 12 sekundi. Način na koji su organizovani pojedinačni elementi strukture, čine film višeslojnim koji prevazilazi, ili bolje rečeno, nadograđuje temu putovanja kroz vreme. Veći deo rasprava o ovom filmu tiče se njegovog kraja, jer Doni Darko putuje kroz vreme, odnosno nastavlja da živi u paralelnom (tangentnom) univerzumu u koji ga je uvukao Frenk u trenutku kada ga budi i izvlači iz kuće na koju će u realnom vremenu (na kraju filma) pasti artefakt (motor ogromnog putničkog aviona).

Autori naučne fantastike direktan koren mita nalaze u metafori. Na poetsko-mitski način iz starih mitova kreiraju nove. Donie Darko se poigrava sa arhetipskom slikom autsajdera koji se bori protiv stereotipa, koji želi promeniti društvo i otkriti zlo u drugima. Paradoks je u tome što on to čini nasiljem i samo onda kada mu Frenk naredi. Tako film postaje plodno tlo za opise čuda i neobičnih priča koje su, uprkos svojoj neobjašnjivosti, predstavljene kao deo svakodnevice: neidentifikovani objekti koji padaju sa neba, putovanje kroz vreme, ogledala koja su poput tečnosti (portala) kroz koja se može prolaziti, samo su deo guste mreže mitologije koja nastaje unutar samog filma. Na taj način se pravi razlika između slučajnosti i sudbine, gde se film poigrava sa očekivanjima gledalaca koji su navikli na uzročno-posledični sled događaja, tj. na linearno vreme i strukturu koja ima svoj početak, sredinu i kraj.

Doni Darko se preobražava u kultni film, u njemu se postavljaju ideje, niz pitanja, izbegava se jednodimenzionalna priča. Takođe, predstavlja se knjiga pod naslovom ,,Filozofija putovanja kroz vreme" koja opisuje sve ono što se dešava sa glavnim junakom. To je knjiga koju Doniju daje profesor fizike, dakle, osoba koja ima autoritet i znanje, što gledaocima govori da ono što se dešava sa njim prevazilazi okvire šizofrenije i halucinacija. Ona funkcioniše kao dokaz da je sve što on govori zapravo istina, te postaje način na koji i sam junak shvata da putuje kroz vreme i da je njegov vodič na tom putovanju Frenk.

Knjiga poznatog fizičara i kosmologa Stivena Hokinga ,,Brief history of time" koja govori o mogućnosti postojanja paralelnih univerzuma, objavljena je 1988. godine, gde je smeštena i radnja filma, što gledaoce dodatno podstiče na razmišljanje o mogućnosti da je ono što Doni proživljava zapravo putovanje kroz vreme, tj. postojanje paralelnih univerzuma. Film ,,Doni Darko" eksperimentiše ne samo sa onim što je mašta, nego i sa stvarnim naučnim istraživanjima i dostignućima, kao što je gore spomenuto Hokingovo delo. 

Kada jedna od Donijevih profesorica na tabli nacrta tzv. životnu liniju za koju tvrdi da je podeljena na dva dela (strah i ljubav), te zamoli učenike da pročitaju određenu činjenicu i zabeleže da li se tu radi o ljubavi ili strahu, Doni će, u skladu sa svojim intelektom i prirodom buntovnika, naglašavati kako život nije tako jednostavan i da se ne može svesti na nekoliko osnovnih kategorija. Dakle, na svom putovanju kroz vreme, Doni se trudi da dokaže do koje mere je život kompleksan, on je svestan toga da će uskoro doći kraj sveta i da će ga on zameniti vlastitom smrću.

Doni Darko je taj koji mora sprečiti nestanak sveta, dakle, glavni junak ovog filma je poput heroja koji se posredstvom čudesnog i čudovišnog, koje je utelovljeno u liku zeca Frenka, suočava sa svojom sudbinom. U skladu sa tom logikom, on će u nekoliko navrata ponavljati izraz ,,deus ex machina" ukazujući na jedan od principa antičke tragedije gde se kompleksnost radnje i sukob likova može rešiti samo uplitanjem više sile, tj. bogova. Vrhunac radnje filma odvija se za vreme Noći veštica, koja nudi sliku karnevala, rušenja granica, mogućnost maskiranja, ali i skidanja maski. Nije slučajno što će upravo na zabavi uoči Noći veštica, Doni Darko sresti mladića Frenka koji je odeven u kostim strašnog zeca. To će biti prelomni trenutak u strukturi filma. Delovaće poput praga kojeg glavni junak mora preći da bi došao do slobode koju od samog početka filma uspostavlja kao svoj cilj.

Zbog toga se Doni Darko doslovno maskira u čoveka, njegov kostim je odelo koje pokazuje ljudski skelet. Pri tome se gledaoci moraju zapitati: Ko je Donie Darko? Da li su njegove halucinacije zapravo dokaz njegove ,,mesijanske" uloge? Na samom početku filma, zahvaljujući Frenku, Doni će izbeći svoju smrt, prevariće sudbinu, ali će njegova smrt doći onda kada je Frenk predvideo kraj sveta, tj. apokalipsa je zamijenjena njegovom smrću. Na isti način će Frenk, čiji lik se može protumačiti i kao biće koje dolazi iz budućnosti, Doniju otkriti vlastitu smrt, a sve to je predstavljeno tako da glavni junak izgleda kao da već zna šta će se desiti, tj. upoznat je sa svojom i Frenkovom sudbinom. Doni je taj koji će ubiti Frenka kada on usmrti njegovu djevojku, nakon čega glavni junak preživljava egizistencijalnu krizu, osamljuje se sa mrtvim telom devojke i čeka nestanak sveta koji je prikazan u vidu zlokobnog crnog oblaka koji se približava. Tu se prekida gledateljev horizont očekivanja i umesto prikazivanja kraja sveta, film se vraća na svoj početak gde Doni Darko leži u svom krevetu, smeje se i čeka smrt.           

Iako niko od likova filma neće znati da je Doni Darko zapravo spasio svet, publika je ta koja zna, vidi šta se zaista dogodilo, ona posmatra čudo i dobija privilegovan status  u odnosu na sve likove filma.

ZAKLJUČAK:

Film govori da čovek mora umreti. Ova poražavajuća činjenica je glavna tema svake religije i filozofije. U pokušaju nadvladavanja te nelagode, traganja za smislom života, konačnosti pojedinca i prolaznosti pojedinačnih stvari – sva njegova religija i filozofija je odgovor na tu teskobu i elementarni strah.

Ono što je dopadljivo u filmu, što ga stavlja iznad savremenog ciničkog uma, iznad pogubnog nihilizma, je pokušaj sagledavanja većeg dobra: prišivanje smisla smrti pojedinca (motiv junaka koji se žrtvuje za opštu dobrobit). Doni ispunjava svoj zadatak i u realnom univerzumu umire kada artefakt iz paralelnog univerzuma pada na njegovu kuću. 

U tom momentu svi glavni likovi proživljavaju katarzu, shvatajući svoje greške, svoju izopačenost, sa verom da će se uistinu pokajati i promeniti. To je smisao uzvišenog žrtvovanja glavnog lika filma.

Znači on umire, ali smiren, spokojan i ispunjen. Trik je u tome da izbora nema, već samo taj iluzorni prostor u kome je dato da slobodno biraš ono što je neizbežno – e pa upravo ta iluzija, da si slobodno odabrao daje nadu, daje smisao.

Borivoj Vujić